Proračunato zaveden 🔚

Part 12

- Jesi li gotova? – Viktorov glas me vrati u stvarni svet a to je trpezarija u njegovoj kući.

- Jesam – izgubila sam apetit odavno.

- Dođi – pružio mi je ruku i poveo me ka dnevnoj sobi.

- Sedi – naredio mi je. Poslušna sam kao Đavo.

- Da čujem. Šta te muči? – pita naizgled nošalantno.

- Zašto misliš da me nešto muči? – pravim se blesava iako znam da mi neće proći.

- Nisi pojela pet zalogaja i ne govoriš, zamišljena si. Znam da te nešto muči, dakle šta je? Osim Filipa – nakrivio je glavu.

Ovo je loše, prerano je počeo da me čita, to će mi predstavljati poteškoće. Laži je najbolje začiniti istinom. Ili u mom slučaju najbolje je reći istinu.

- Ne razumem zašto radiš ovo – to je moj problem.

- Na šta konkretno misliš?

- Mislim na nas, naš odnos je komplikovan ne znam ni na čemu smo. Mislim očigledno je da smo . . . na istoj talasnoj dužini, ali ja sam problem. Zašto gubiti vreme na nekoga ko može da ti donese probleme u životu? Bolje rečeno ko ti donosi problem u životu.

- Eva, ti za mene nisi problem, naprotiv, ti si jedina osoba pored koje sam uvek opušten, ti si normalna osoba koja čvrsto stoji na zemlji. Ti si devojka koja je ujutru ista kao i uveče, ne trudiš se da me zavedeš šminkom, haljinama, luksuznim životom, osim one jedne situacije – podigao je obrvu sa smeškom. Jao.

- To je bilo . . . To je . . . Nastavi – to jeste bilo proračunato kao i mnogo toga.

- Ti kažeš da smo na istoj talasnoj dužini i slažem se, donekle.

- Donekle? – ponovila sam za njim.

- Da. Provodim skoro svo slobodno vreme sa tobom, ti provodiš slobodno vreme sa mnom, šetaš mog psa, spremaš mi večeru . . . Izgubila si nevinost sa mnom. Šta ti to govori? – pita me.

- Pa . . . – govori mi da te proračunato zavodim.

- To govori da me voliš – gleda me nežno ali samouvereno.

Ovo nisam očekivala. Svesna sam da gajim osećanja prema njemu, ali . . . Može li to biti istina? Ja ga volim? Jedini muškarac kog sam volela bio je mog otac. Šta dođavola da kažem na ovo? Tema je bila zašto mi pomaže, a ne moja osećanja.

- Daću ti vremena da svariš ovu informaciju – ustao je i doneo nam pivo.

- Hvala.

- Kako se osećaš? – pita sasvim opušteno.

- Inspirativno, trebalo bi da naslikam nešto – odgovorim više za sebe.

- Razmišljao sam, imam ogroman tavan dopašće ti se, mogla bih da ga pretvoriš u atelje, ako želiš – slegnuo je ramenima.

- Ti si danas baš rešio da me izrešetaš šokovima – ovo definitivno nisam očekivala.

- Znam da delujem kao glupača ali jesam li je nešto propustila u našem odnosu?

- Skontaćeš, ti si pametna devojka – nasmešio mi se.

Šta mi dođavola promiče? Među nama nema ničeg. Od kad smo spavali zajedno pa do ovog trenutka nismo se ni poljubili a kamoli nešto više.

- Mislim da bi trebalo večeras da prespavaš kod mene, bićeš sama kući i neću biti miran zbog toga – mirno je obrazložio.

- Ovaj . . .