Proračunato zaveden 🔚

Part 7

- Dušo jesi li dobro? – mamin glas me podseća na to gde se nalazim. U galeriji.

- Da samo gledam sliku.

- Taj ogroman pas deluje preslatko.

- Znam – stvarno je presladak.

- Ljudi će početi da pristižu, idem da popravim šminku.

- Biću ovde mama.

Ovde sam već dva meseca, moja galerijska turneja je bila i više nego odlična, sledeće nedelje se vraćamo kući. Od kako me je mama obavestila o tome moje misli stalno lete ka nedovršenim stvarima u mome životu. Mislila sam da će biti lakše, da ću uspeti da isključim svoja osećanja, vreme i daljina bi trebalo da pomognu. Kako ono kažu "Daleko od očiju daleko od srca", e pa mogu sa sigurnošću da potvrdim da to nije istina. Dovoljno je da sklopim oči i da se vratim u nazad u trenutku kad me položio na krevet, a zatim nestrpljivo svukao sebe pa moje gaćice i seksi providan brus . . .

- Eva, ponovo si odlutala.

- Tu sam majko.

- Nisi ovde, zovem te već dva puta, dođi želim da te upoznam sa nekim ljudima.

- Idem – udahni duboko i koncetriši se na slike. I ne na one na kojima ste Viktor i ti u zanosu strasti. Prestani, moram što pre da se dočepam knjige, jer jednino što mi drži misli dalje od Viktora je učenje, u ovom ispitnom roku biću u šoku ako dobijem neku ocenu manju od desetke.

- Ovo je moja ćerka . . .

Navlačim osmeh na zvuk majčinog glasa dok se upoznajem sa ljudima koje verovatno više nikad neću videti u životu.

Šta ću da radim sa ovim slikama? U protekla dva meseca jedino što se prenosi iz moje glave na platno su ljubavni motive. Naslikala sam Viktora i mene u osam položaja i sad ne znam šta ću da radim sa ovim slikama. Nazvala sam ih "Nevin i osmišljen čin", definitivno ne planiram da ih izlažem u poslednje vreme i niz nije završen, poslednja slika predstavlja Viktorovo lice dok se trudi da ostane budan dok me grli. Sećam se da je ipak bio pijan više nego što sam mislila, hvala Bogu na tome jer je on planirao jedan dug razgovor a ja sam planirala da odem. I otišla sam, ali pre toga napisala sam mu pismo u kome se izvinjavam što sam ga iskoristila ali da nisam želela da odem dok me on mrzi i misli da sam namiguša. Nisam htela da ga dodatno zbunjujem Filipovim i mojim odnosom, jer to nikad i nije bio njegov problem.

A što se tiče Filipa, niti ga čujem, niti ga vidim, a ni moje prijateljice, Milica kaže kao da je u zemlju propao, ali ne verujem jer iz iskustva znam da kad je najmirnije on tad napadne. Beda od čoveka.

Ponovo je padala kiša, zaista mrzim ovu državu, od kada smo došli ovde samo četiri dana su prošla bez kiše, to je veliki problem za moju predugu kosu. Jedva čekam da se vratim kući.

- Dome slatki dome – radujem se svojoj kući kao dete slatkišima i radujem se još više kad čujem Milicu i Jovanu iza sebe.

- Ovde ste.

- Naravno da smo ovde – grlimo se, toliko su mi nedostajale. Ma više ne putujem.

- Smršala si – Jovana primećuje.

- Sedam kilorama – obelodanim ponosno.

- Zdravo devojke, uđite unutra da ne stojite na ulici.

Pomogle smo mami da iznese stvari iz taksija i pobegle u moju sobu.

- Moraš da upoznaš Vojina – Milica je počela da se zabavlja sa arhitektom.

- Jedva čekam.