Proračunato zaveden 🔚

Part 10

Šetala sam sve dok se nije smračilo, hiljade i hiljade misli mi se roji po glavi, ali sam osmislila plan. Prisetila sam se najtužnijih trenutaka u mom životu i dobro se isplakala, malo sam ištipala obraze i to je valjda dovoljno.

Kad smo se vratili natrag, tu je bio Viktorov auto. Dok sam se oslobađala Đavola on je izašao napolje. To je to, znam da sam odvratna ali jedino na ovaj način mogu saznati da li me voli i šta je sve u stanju da učini za mene.

- Vratili ste se - pomazio je Đavola.

- Da, bio je veoma poslušan – izbegavam da ga pogledam u oči.

- Mora da ste gladni.

- Ja nisam . . . Moram da idem kući . . . Laku noć.

- Eva – uhvatio me za ruku i okrenuo ka sebi.

- Jesi li plakala?

- Ne, upalo mi je nešto u oko - pokušavam da izvučem ruku.

- Eva, lice ti je natečeno od plakanja. Reci mi šta se dogodilo? – tako me milo gleda da mi je došlo da zaplačem.

- Žao mi je, ali mislim da ne bi trebalo viša da se družimo. Bilo je lepo poznavati te – okrenula sam se i ugrizla za jezik.

- Nećeš se samo okrenuti i otići, i sigurno nećeš voziti u takvom stanju – ponovo me okrenuo ali ovaj put nežnije. Stvarno mi se plače.

- Ne želim da ti se nešto dogodi zbog mene, zato je najbolje da prekinemo kontakt – ugrizla sam se za unutrašnju stranu usne.

- Da li je ovo zbog Filipa? – mršti se.

- Ne . . . Ovo je . . . Ja sam tako odlučila – namerno sam zamuckivala.

- Videla si ga – zaključio je.

- Ne . . . Ja . . . Moram da idem – umalo nisam zaplakala.

- Dođi – zagrlio me i rasplakala sam se. On ne zaslužuje ovo što mu radim, ali umorna sam, tako sam umorna.

Kad sam se malo smirila, uveo me je unutra.

- Moram do kupatila – bukvalno sam pobegla od njega.

Umila sam se nekoliko puta hladnom vodom da razbistrim glavu. To je to, moram da okrenem Viktora protiv Filipa. Loša sam osoba, loša ali moram. Upristojila sam se i vratila natrag u dnevnu sobu.

- Izvoli pivo.

- Hvala - otpila sam dobar gutljaj.

- Jesi li se smirila?

Klimnula sam glavom.

- Hoću da mi ispričaš šta ti je rekao.

- Nije u pitanju to šta mi je rekao već kako je rekao. Besan je na mene, a on nikad ne besni – spustila sam glavu.

- Šta to znači?

- Kad god me presretne sav je u fazonu, mala, lepotice, dušo, bićeš moja, srce, ali uvek sa osmehom, sa tim odvratnim kezom. Ali danas . . . Bio je besan.

- Zašto?

- Zbog otkaza – slagala sam.

- Je li te povredio? – približio mi se.

- Nije smeo da mi priđe od Đavola.

- Nemoj da se brineš, srediću ovo – to sam želela da čujem.

- Ne možeš da središ, on te mrzi, podsetio me je kako su prošli moju prethodni udvarači. Zna za moju izložbu, ja sam tek jutros saznala za galeriju. Kako je to saznao?