Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Hari
Dani su prolazili...ona je venula.
Koristili smo svaki trenutak koji smo imali, ziveli smo u bracnoj idili, euforiji, uprkos neizbeznim mislima ka vremenu koje istice.
Bila je to moja Bela, iako je sve vise slabila, iako je gubila sposobnosti pokreta. Prvo su to bile ruke, a zatim i citavo telo. Tada se slomila, jedne veceri nije mogla da prestane da vristi i place. Da proklinje sopstvenu sudbinu. To je bio prvi put da sam je video slabu, prvi i poslednji. Nisam znao sta da radim, jedva sam je nekako umirio, legao pored nje, mazio po kosi, dok nije zaspala.
Bilo nam je tesko, njoj teze nego meni, znao sam to. Nije vise mogla da me zagrli, jedva je i pricala, nisam mogao da je cujem, ali sam mogao da vidim nacin na koji je otezano disala, kako je sve sporije pomerala usne.
Sada je pocela da spava sa maskom na licu i bocom sa kiseonikom pored kreveta. Nismo smeli da rizikujemo, ako bi je izdali glasni misici, kao i pluca, ne bi ni mogla da mi kaze da se gusi.
Trudio sam se da joj olaksam sto sam vise mogao. Nekada bismo pricali do kasnih sati, uvek je zelela da se ljubimo, kao da se bojala da joj je upravo taj poljubac poslednji. Nekada sam joj citao knjige koje je zelela, nekada sam samo pevao dok ne zaspi, ali najvise bismo se samo nemo posmatrali dok je sve ono neizgovoreno, sve ono sto smo osecali jedno prema drugom kruzilo izmedju nas.
Cesto bih joj pricao kako sam je dozivljavao kada smo se upoznali, kako me je spasla strasne sudbine, kako je bila moj oslonac i podrska, moja najlepsa svetlost.
Ponekad bismo zajedno i zaplakali, ali ti trenutci bili su retki. Oboje smo glumili da smo hrabri.
*
To vece nikada necu zaboraviti, zauvek ce ostati urezano u mom umu. Napolju je besnela oluja, grmljavina i sevanje parali su nebom, unoseci buku i pometnju u, inace tiho, vece.
Nestala je struja i ja sam iskoristio priliku da popalim tuce ogromnih sveca po nasoj spavacoj sobi. Pustio sam neku laganu muziku u pozadini, znao sam da Belami ne voli tisinu, dok je za mene postala sasvim uobicajna stvar.
Nebom je proletela munja, a ona se iz nekog razloga nasmesila.
''O cemu razmisljas?'', kao i uvek, zeleo sam da znam sta joj je u glavi, zanimala me je svaka njena misao, svako njeno osecanje.
Ono sto nisam smeo da joj kazem, bilo je to da sam svaki trenutak urezivao u um, kao da sam se bojao da cu, kako vreme bude prolazilo, zaboraviti nesto.
''To nas Bog slika.'', rekla mi je, boreci se da dodje do daha, ''Znas, zato sto su ovo najlepsi trenutci, najvrednije uspomene.'', blago se smesila.
''Volim te.'', uzvratio sam osmeh, gledajuci u njene prelepe, jos uvek zivopisne oci.
''Volim te.'', uzvratila je, ''Volim te kao sto nijedna devojka nije volela jednog decka.'', jedna suza skliznula joj je niz obraz kada je zatvorila oci.
