Hari

Tog popodneva smo se jedva rastali, ali smo oboje imali nesto sto smo morali da obavimo, a sto je bilo neizbezno.

U meni se komesalo toliko osecanja zbog svega sto sam saznao tog jutra, nisam vise znao ni sta osecam. Bio sam tako srecan sto je Belami konacno spustila svoj gard i sto je odlucila da mi se prepusti i bude moja. Opet, bio sam uplasen zbog neizvesne buducnoti. Vise sam se plasio za nju nego za sebe. Nisam zeleo da se muci, a znao sam da hoce i da ja necu moci nista da uradim po tom pitanju.

Vise od svega, osecao sam kako mi neizmerna tuga obuzima srce svaki put kada sam pomislio na njene reci - nije mi ostalo jos mnogo.

Nisam zeleo da mislim o tome, ali nisam mogao da izbacim tu recenicu iz glave. Toliko sam zeleo da to nije istina, iako sam znao da cu eventualno morati da se pomirim sa cinjenicom da jeste. Zeleo sam da joj ostane jos mnogo vremena. Vreme koje bismo proveli zajedno, koje bismo ucinili samo nasim i u kojem bismo uzivali, mozda cak i zauvek. Ipak, znao sam da nemamo zauvek, vec samo mali deo od toga. Morao sam da budem zahvalan sto uopste imam i toliko sa njom.

Konacno sam stigao do svog odredista. Bio je to mali kafic u centru grada, koji je uvek bio pun, ali je opet imao prijatnu, opustajucu atmosferu. Stigao sam prvi, ali nisam zeleo da cekam napolju jer se spremala kisa, tako da sam usao pravo unutra i zauzeo mesto u zadnjem delu, u uglu, odmah pored prozora. Narucio sam kafu i onda strpljivo cekao da stignu Ivana i Liam.

Par minuta kasnije, pristigli su, a meni su dlanovi poceli da se znoje od nervoze. Znao sam da je Ivana rekla Liamu za onaj poljubac i iskreno sam ocekivao da me udari zbog toga, ali kada su me videli i dosli do stola, nista se nije desilo. Liam je imao smrknut izraz na licu, dok je Ivana bila prilicno rasplozena. Oboje su se pozdravili sa mnom, narucili pice, a onda smo bukvalno sedeli u tisini, niko od nas ne progovarajuci ni rec.

''Ma ovo uopste nije cudno, nimalo.'', naravno da je Ivana bila ta koja je prekinula cutanje, ''Nisam dosla da sedim ovde i gledam kako buljite jedan u drugog, vec da vam pomognem da rascistite ovu nezgodnu situaciju. Drugari ste 100 godina, nema smisla da se ovako ponasate.'', zavrsila je.

''Znas sta nema smisla?'', poceo je Liam, sa ogorcenim izrazom na licu, ''Nema smisla da moj najbolji ortak ljubi moju devojku.'', ocekivao sam ovakvu reakciju od njega.

Liam je bio tip koji je i previse cenio lojalnost. Znao sam da sam time sto sam poljubio Ivanu, izdao njegovo poverenje. Imao je pravo sto se ljutio, i sam bih da je situacija obrnuta, ali sam znao da ce mi kad tad oprostiti, posebno nakon ovoga sto sam zeleo da mu kazem.

Na putu ovamo, dosta sam razmisljao o svemu sto se dogodilo otkada smo Ivana i ja poceli da se druzimo. Znao sam tacno sta osecam prema njoj i iskreno, da mi Belami nije punila glavu time da sam zaljubljen u nju, nikada mi ne bi ni palo na pamet tako nesto. Ipak, sam sam kriv za poljubac. Nadao sam se samo da ce Liam prihvatiti moje izvinjenje i poverovati u ovo sto sam imao da mu kazem.

''U pravu si brate.'', odgovorio sam, sa pokajnickim izrazom na licu, ''Izvini zbog toga. Stvarno mi je jako zao. Ne znam sta me je spopalo sinoc, ali zelim da znas da nisam zaljubljen u Ivanu. Volim je, ali kao sestru. Znao sam to oduvek, ali...'', uzdahnuo sam, pokusavajuci da se smirim, ''Belami mi je punila glavu kako sam ja ustvari zaljubljen u Ivanu, toliko da sam i sam poceo da tripujem. Sinoc, pa...spopala me je neka ljubomora kada sam vas gledao zajedno.''

''Nisi zaljubljen u nju, ali jesi ljubomoran sto je sa mnom?'', podsmehnuo mi se.

''Sacekaj da zavrsim, pa onda komentarisi.'', pokusavao sam da ne planem, sam sam kriv sto ovako prica sa mnom, zasluzio sam to, ''Kada sam poljubio Ivanu, osetio sam se pogresno, kao da radim nesto sto nisam ni zeleo, nemas pojma koliko se kajem zbog toga. Nikada ti ne bih oteo devojku, znas to. Razmisli samo, da sam je zeleo za sebe, nikada vas ne bih ni spojio na prvom mestu, zar ne?'', pitao sam.

Tišina (Harry Styles)Read this story for FREE!