Belami

''Hari! HARI!'', vikala sam za njim, iako sam jako dobro znala da ne moze da me cuje.

Sta sam to napravila?!

Poslednjih nedelja, zivot mi je delovao poput magle. Nisam mogla da vidim nista oko sebe, nisam znala gde se nalazim i u kom pravcu ide moj zivot.

Kada sam se probudila tog prokletog jutra, kada sam skapirala da sam konacno izgubila poslusnost svojih nogu, bio je to jedan od najgorih trenutaka u mom zivotu.

Kao da me do tada citava situacija sa mojom bolescu nije sasvim pogodila. Nisam bila svesna da sam svojim odsustvom, svojim sokom i nevericom, cak i bolom nanosila toliko patnje njemu; coveku kojeg sam toliko volela.

Kako sam mogla da budem tako sebicna? Obecala sam mu da cu se boriti za nas. Hari je bio u pravu, ja sam jedan obican lazov.

Tresla sam se od placa, od straha. Napolju je besnela oluja, a on je odjurio sa tolikim besom i razocaranjem u sebi.

''Boze, molim te nemoj da dozvolis da mu se nesto dogodi. Cuvaj ga.'', prosaputala sam kroz jecaje.

Osecala sam se tako nemocno. Nisam mogla nista da uradim osim da sedim i placem. Da cekam da dodje kuci i da se molim da mu se nista nece desiti.

Znala sam da necu moci da zivim sa krivicom ako bude doziveo nesrecu, ali jos gore od toga, znala sam da necu moci da zivim bez njega, u to nisam sumnjala. Ako Hari umre, okoncacu i sopstveni zivot. Jer svet bez Harija, uopste nije bio svet, bio je pakao, najtamniji i najstrasniji ambis u kojem nisam zelela da zivim.

Nisam mogla da prestanem da osecam cudnu jezu koja me je drzala otkada je otisao. Dok sam cekala, sekunde su se cinile poput minuta, a minuti poput sati. Umirala sam od straha. Zelela sam da ga svakog trena ugledam kako ulazi kroz vrata, makar me vise nikada ne pogledao, jer sve sto sam prizeljkivala bilo je to da bude bezbedan.

Strahovala sam da vise nikada necu dobiti priliku da ugledam njegove predivne zeleno - zlatne oci. Da necu dobiti priliku da mu kazem koliko mi je zao i koliko ga samo volim. Da cu umesto njegovog dubokog, hrapavog, umirujuceg glasa zacuti zvonjavu telefona i glas sa druge strane slusalice koji mi javlja strasne vesti.

Sve sto sam zelela bilo je da on zna da mi je stvarno zao. Da zna da sam konacno shvatila da strah nije resenje i da zna da cu s njim ziveti svaki dan, bez obzira sta mi se desi u buducnosti. Ne znam zasto sam do sada drzala ovaj strah u sebi, zasto jednostavno nisam potpuno i bezuslovno mogla da prihvatim njegovu ljubav, onako kako je on, nakon svega sto mu se desilo, prihvatio moju.

Pokusala sam da se smirim, da prestanem da placem, jer moje suze nece vratiti Harija.

Konacno, nakon toliko dugo vremena, pogledala sam prostoriju oko sebe. Bila sam kuci, mesto koje sam odbila kada sam zavrsila u kolicima. Kako li sam samo mogla da budem tako glupa?

Sada kada sam bila ovde, u prostoriji u kojoj smo poceli da stvaramo predivne uspomene, osetila sam neki spokoj. Ovde je bilo moje mesto, moj dom.

Hari je vodio racuna da sve ostane cisto i bas onako kako je bilo i kada sam otisla. Sve je bilo isto osim njegovog klavira. Ranije je bi zatvoren, nije bio spreman da ga dodirne, a sada je oko njega bilo brdo papira, rasutih svuda po klaviru, po podu oko njega.

Dogurala sam se do instrumenta, gledajuci u neverici. Da li ga je stvarno moje cutanje ovoliko pogodilo, da je poceo da pise kako ne bi izbacio svoj bol i bes na drugi, mnogo gori nacin?

Naravno da jeste, znam i sama kako bih reagovala da su nam uloge bile obrnute. Mrzela sam sebe jos vise zbog nepotrebnog bola koji sam mu nanosila.

Bio je uz mene kroz sve, nije zeleo da me napusti u situaciji od koje bi vecina pobegla glavom bez obzira. On je vec toliko patio zbog cinjenice da voli devojku cija je smrt bila neizbezna, a ja sam ga samo jos vise povredjivala.

Uspela sam nekako da se spustim na pod, gurajuci kolica od sebe kako bih mogla da se naslonim na klavir. Dohvatila sam prvi papir koji mi je dopao pod ruku i odmah prepoznala njegov neuredan, sitan i iskosen rukopis.

Nije mnogo pisalo na njemu, ali ono sto jeste bilo je dovoljno da me natera da ponovo zaplacem, jer su u njegovim recima jasno ocrtavalo sve ono sto je osecao proteklih nedelja.


Ljubav je rat

Kazes da nije ostalo nista

Nista za sta je vredno boriti se

Jer je i sve ovo previse, a tvoje srce boji se


Boji se da pozeli jos, jer je bol ostavila svoj trag

Ali jedino mozes da pobedis, ako ne odustanes od nas

Jer bol je ljubav, a ljubav je rat


''Vrati se kuci, molim te.'', plakala sam, privijajuci parce papira uz grudi.

Bas u tom trenutku, kao da je cuo moju molbu, Hari je usetao u prostoriju. Da nisam cula njegov glas, mislila bih da haluciniram.

''Bela?'', cula sam strah i zabrinutost.

Podigla sam pogled, dok su se olaksanje i cista sreca sirili mojim telom.

Bio je mokar od glave do pete, tresao se od hladnoce, ali u njegovom pogledu nije bilo ni mrznje ni besa, vec cista neznost, koja me je samo jos vise naterala da placem.

Pruzila sam ruke ka njemu, ispustajuci parce papira na pod. Vise mi nista nije bilo bitno osim cinjenice da se bezbedno vratio kuci.

Nije nista rekao, samo je kleknuo pored mene, privijajuci me uz svoje grudi. Mazio mi je kosu, dok sam ja jecala i jecala, sve me je toliko preplavilo.

''U redu je ljubavi, tu sam.'', cula sam kako mi govori.

Kako je mogao, nakon svega sto sam mu priredila, da i dalje bude ovako nezan prema meni? Stvarno ga ne zasluzujem.

''Izvini.'', izvukla sam se iz njegovog zagrljaja kako bih mogla da mu kazem sve sto sam zelela, ''Bila sam tako sebicna, ne zasluzujem tvoju ljubav.''

''Belami...'', pogledao me je ozbiljno, ''Ne lupaj.''

''Izvini.'', ponovila sam, ''Toliko te volim, nisam htela da te povredim, a upravo je to ono sto nedeljama radim. Nisam bila ni svesna koliko to tebe boli. Tako mi je zao.''

''Pst, nema potrebe da mi se izvinjavas ljubavi. Razumem sve.'' mio osmeh mu se rasirio licem, ''Ti znas da nikada necu odustati od tebe, samo sam bio zabrinut i tuzan. Pukao sam.'', objasnio je.

''Ja sam kriva, bila sam tako glupa. Nikada vise ne zelim da se svadjamo. Izvini.'', ponovila sam po stoti put.

''Ludice.'', obrisao je moje suze, ''Niko nije kriv, jedino sto je bitno je da smo sada ok.''

''Ako me i dalje zelis, volela bih da se vratim kuci.'', pogledala sam njegove prelepe oci.

''Nista me ne bi ucinilo srecnijim. Volim te.'', poljubio me je.

Kako sam u tom trenu gorela. Od ljubavi, zelje, srece, blagostanja. Nisam u zivotu pojmila da ce se ovakav covek pojaviti u mom zivotu.

Bio je tu, voleo me je bez obzira na sve. I ja sam njega, vise nego sto sam ikada pomisljala da je moguce voleti nekog. Bio je moje utociste, moje sidro, moj dom. Bio je moj lek, moj saputnik, moj spas. Moja sreca i moj svet.

Kada moj zivot bude utihnuo i kada utonem u vecni san, znala sam jedno...moja ljubav ce nastaviti vecno da zivi...u njegovom srcu.


Tišina (Harry Styles)Read this story for FREE!