Belami

Malo je reci da nam ljubav iz dana u dan cveta. Vise nema nikakvih prepreka da nas koce da uzivamo u nasoj sreci...cak ni moja bolest.

Srecna sam, voljena, sta vise mogu da trazim? Imam porodicu, prijatelje, sve lose je iza mene.

Ne pamtim kada sam u zivotu bila ovoliko spokojna. Hari je pored mene, drzi me kroz sve ovo, ne dozvoljava mi da klonem, bas kao sto ni ja njemu ne dopustam. Mislim da sudbina nije mogla bolje da spoji dvoje ljudi.

Savrseno odgovaramo jedno drugom. Toliko je mozda bilo jasno cak i od samog pocetka.

Pocela sam da pisem dnevnik. To je ustvari bilo poduze ljubavno pismo Hariju. Pazila sam da me ne otkrije, nije bilo vreme da vidi sta radim, mislio bi da odustajem, iako to nije bio slucaj. Jednostavno zelim da ostavim nesto za sobom, nesto po cemu ce me pamtiti cak i kada uspomene pocnu da blede.

Bilo mi je lakse da prihvatim sudbinu kada bih citala ono sto sam pisala. Sve je postajalo jasnije, jer sam znala da ce uvideti koliko je moja ljubav za njega velika. Bez obzira koliko smo iskazivali to, mislim da on ipak ne moze da pojmi koliko ga ustvari volim. On je moj zivot.

Hari je bio u salonu, radio je na novim pesmama, jer otkad je ponovo poceo da radi na svojoj muzici, postao je izuzetno trazen.

Da, vise nije mogao da peva, da nastupa, da cuje muziku, ali imao je svoj talenat, svoje predivne reci i muzikalnost, to niko nije mogao da ospori, vec je sa svakom novom pesmom sve to samo jos vise dolazilo do izrazaja. Bio je tako srecan, a i ja sa njim, jer je svaki njegov upeh bio i moj. Ovo je bilo nesto sto sam otpocetka pokusala da mu dokazem, ono sto nas je prvobitno i spojilo.

Moj tok misli prekinulo je kucanje na vratima. Nisam htela da uznemiravam njega, s toga sam pazljivo odlozila dnevnik u fioku, zakljucavajuci je, izasla iz radne sobe i polako krenula ka ulaznim vratima.

Polako sam se navikavala na zivot u njima, postala su deo moje svakodnevnice. Od one veceri kada sam mislila da sam izgubila Harija, vise nista u vezi svoje bolesti ne uzimam pretesko. Naucila sam da prihvatim zivot takvim kakav je, da zivim za dan, a ne za buducnost.

''Majko?'', iznenadila sam se kada sam je ugledala na kucnom pragu.

Nije mi promakao izraz zgadjenosti dok je gledala dole na mene i moja kolica. Knedla mi se automatski stvorila u grlu.

''Pa, mogu li da udjem?'', upitala je hladnim tonom, hladnijim nego sto je ikada bio.

''Naravno.'', sklonila sam se u stranu kako bi mogla da prodje.

Razgledala je po kuci, znala sam da odmerava stanje u kojem sam zivela. Primetila sam napetost u njenim ramenima, kako je stezala svoju pismo torbicu - nije bila zadovoljna onim sto vidi.

Nije me previse dotaklo, odavno sam navikla da je moja majka retko kada bila zadovoljna sa mnom. Bilo da je u pitanju bilo moje igranje, moja tezina ili, u sustini, svaki izbor koji sam donela sama i bez njenog mesanja, uvek je gledala sve sa dozom prezira i nezadovoljstva.

Nisam imala vremena da trosim na njeno neodobravanje, odavno sam se pomirila sa cinjenicom da je bila takva kakva je, ali bez obzira na sve, ja sam je i dalje volela i dalje sam zelela da bude zadovoljna, cak i ponosna na mene.

''Bela, ljubavi, je l' sve u redu?'', cula sam Harijev glas iza sebe, a onda je usao u prostoriju.

Okrenula sam se prema njemu. Mora da je video izraz na mom licu i video sta osecam, jer se automatski namrstio, gledajuci pravo ka mojoj majci.

''Sve je ok.'', rekla sam mu, ali sam znala da mi bas i nije poverovao.

Moja majka se okrenula ka nama, gledajuci u Harija sa istim izrazom koji je imala kada sam joj otvorila vrata. Ovo me je naljutilo, sta ona tacno umislja da je? Ko joj daje za pravo da se tako odnosi prema nama, u nasoj kuci nista manje.

Tišina (Harry Styles)Read this story for FREE!