Akademija gospođice Smithson za nadarene mlade

Poglavlje 23: Sobe za goste

Ponedjeljak se počeo bližiti svome kraju kada smo Beatrice, Michael, Harris i ja stali pokraj stubišta koje je vodilo prema hodniku s privatnim sobama učitelja.

-Jesi li sigurna da je bezopasno čekati ga ovdje?- tiho je upitao Michael, kao da se boji da će ga učitelji čuti ako bude govorio glasnije.- Možda netko naiđe.

Kimnula sam jer sam već prije razmišljala o takvoj mogućnosti. Nisam gledala Michaela.

-Da, istina- rekla sam.- Ali ne možemo odustati. Predaleko smo dogurali. Hej, eno ga.

Obratila sam pažnju svojih prijatelja na Jacoba što je polako napredovao uz mračni hodnik prema nama.

-Znao sam da ćeš biti ovdje, Jan- rekao je kao da me tim riječima pozdravlja, dobroćudno mi se smiješeći. Njegove su plave oči još uvijek onako prodorno sjale.- Ali nisam očekivao da ćeš dovesti prijatelje- pogledom je prešao preko moje male ekipe. Beatrice je sramežljivo uperila pogled u pod kad je došao red na nju.- Dakle, što ćemo?

-Kako to misliš „što ćemo"?- približila sam mu se za jedan korak, izbjegavajući gledati ga ravno u oči.- Samo nam daj ključeve i otići ćemo. Ako ne planiraš tražiti ništa zauzvrat, naravno.

Jacob je lagano odmahnuo glavom, a osmijeh mu se pretvorio u poluosmijeh. Nekako sam znala da ne planira tražiti ništa zauzvrat, izgovorila sam svoju zadnju rečenicu samo zato što su okolnosti to nalagale.

-Ne želim ništa od vas- potvrdio je Jacob moju uvjerljivu pretpostavku.- Dvoumim se jer vas je previše. Mislio sam da ćeš doći samo ti ili da će vas biti najviše dvoje, ali nisam očekivao četvorku. Budući da i ja moram ići s vama, svi bismo privukli previše pažnje. Tako da morate izabrati tko će od vas ići. Ne brinite, pričekat ću.

Beatrice, Michael, Harris i ja smo se okupili u usko krug nešto dalje od Jacoba. On se odmaknuo još više, ne želeći čuti nešto što ne bi trebao. Pa, za jadnog je akademskog slugu stvarno uljudan- prošlo mi je kroz misli.

-Odmah mi je jasno da to neću biti ja- Beatrice je bila prva koja je progovorila.

-Zašto?- to smo Harris, Michael i ja rekli istovremeno, gotovo pa sasvim sinkronizirano. Beatrice obično nije zazirala od zadataka vezanih uz istraživanje te smo se tada prilično začudili.

-Pa jeste li vidjeli njegove oči, zaboga?- brzo je šaptala Beatrice.- Ne mogu ga ni pogledati bez da moj pogled završi na njima! Ne mogu ni biti blizu tog likca! Znam da je to loše od mene, ali stvarno ga ne mogu podnijeti u svojoj blizini. Neka ide netko od vas.

Dečki i ja smo se zgledali.

-Jan- brzo je ispljunuo prijedlog Harris.- Ti si ga već prije vidjela, bolje ga znaš od nas.

-Dobro- u samom sam početku naše kratke rasprave znala da ću to biti ja, te me njegov odabir nije nimalo iznenadio.- A drugi? Rekao je da nas može biti dvoje.

Sada su samo Harris i Michael izmijenili poglede. Vidjelo se da ni jedan ni drugi ne žele ići sa mnom.

Brzo sam razmislila i došla na jednu ideju.

-A što ako pitamo Archibalda, Joycea ili Georgea da ide sa mnom?- predložila sam.- Sigurna sam da će pristati jer je i njima važno znati što više o ovome.

-Može- Michael nije ni razmislio, već je odmah izbacio tu jednu kratku riječ.- Odlično. Bolje nego da ide netko od nas i bolje nego da ideš sama.

***

Michael, Harris, Beatrice, Joyce i George su se bili sjatili pokraj prve stepenice. Nisam ih mogla vidjeti jer sam im bila okrenuta leđima, no mogla sam osjetiti njihove nestrpljive poglede na leđima i dobro sam znala da gledaju mene, Archibalda i Jacoba kako se uspinjemo stubištem.