Nova šansa - |Završena| #2

67. dio

■SOFIJA POV■

"Princezo, molim te. Biti ću u sobi, neće me ni čuti ni vidjeti."

Inzistirao je da vidi Luku, a ja sam pokušala da ne dođe do toga, ali na kraju sam popustila. Nisam mogla da se raspravljam s njim. Osjećala sam veću veliku dozu kajanja. Jače mi nije trebalo. Sigurno bih i ja isto željela da sam na Teodorovom mjestu.

"U redu, ljubavi, ali moram te zaključati."

Brzo ga uguram u sobu nakon što čujem zvono na vratima pa okrenem ključ i otrčim ka vratima. Nabacim osmijeh na lice te otvorim vrata iza kojih me je dočekala Linda s Lukom u nosiljci.

"Uđite."

Odmah uzmem Luku, a Lindu zagrlim. Prema ovoj djevojci sam nepravedna bila i to mi nije trebalo u životu. Moglo je sve drugačije da bude, da se manje svađamo i raspravljamo, ali opet.. sve je dobro, a biti će još bolje. Potruditi ću se.

"Ne bih da ulazim. Otišla bih to riješiti pa da se što prije vratim po Luku. Sigurno i ti imaš obaveza."

"Nemam obaveza, Lin. Slobodno se zadrži."

Što duže ostaneš, Teodor će moći više vremena provesti s Lukom. Ne mogu ti to reći jer ne znam kako bi prihvatila činjenicu da je Teodor iza zatvorenih vrata i čeka da vidi tvoje dijete, najbolja drugarice.

"Jesi li sigurna, Sofija?"

"Naravno da sam sigurna. Mi ćemo se zabaviti kao i svaki put, ništa neće da nam nedostaje."

Spusti torbu na pod pa poljubi Luku koji je već u mom naručju bio, a zatim prisloni usne na moj obraz.

"Zadržati ću se, a vas dvoje uživajte."

Mahne nam i izađe iz stana. Prošlo je bolje od očekivanog. Zaključam vrata pa odem do Teodorovih i otključam ih. Nisam morala ni da ih zaključavam, čak je mogao ostati u dnevnoj, ali nisam znala da Linda neće ulaziti.

Teo nam se odmah približi i uzme Luku za rukicu, a onda pogleda u mene. Nisam mu rekla kako se zove, ali sam mu dozvolila da ga vidi.

"Luka. Kaži mu, čika Teodore, ja sam Luka."

Jednu ruku spusti na moju ruku koja je držala Lukinu glavicu, a drugom uzme njegovu rukicu. Luka je sanjivo gledao u Teodora kao da ga proučava.

"Je li samo meni liči na Bartola ili.."

Nisam mu dozvolila da završi rečenicu, odgovorila sam.

"Njegova je kopija. Istina."

Teodorovo lice ukrasi osmijeh, a onda odemo u dnevnu i zajedno sjednemo sve troje. Nije se odmakinjao od Luke.

"Kada bi barem mogao da vidi svoga sina."

Izgovori s dozom osjećaja koji su ušli u svaki dio tijela i doveli me do toga da se naježim. Pogledam ga u oči i sigurna sam da je znao na šta sam pomislila.

"Bila sam bezobrazna prema njemu. Možda bih mogla da mu se odužim.."

Još jedan osmijeh na Teodorovom licu mi pokaže da bih s tim uradila dobru stvar. Bartol mi je bio najbolji drug godinama, a onda se desilo mnogo toga loše. Sada sam u vezi s Teodorom, koji je njegov najbolji drug, znam da će mu biti kum na svadbi i nije u redu da budemo na ratnoj sjekiri jedno s drugim.

"Ako to uradiš, Sofija, nisi svjesna koliko ćeš mi porasti u očima."

"Želim da pokušam popraviti odnos s Bartolom, koliko god apsurdno zvučilo."

Teodorove meke usne završe na mom čelu dok sam pogled spustila na njegova prsa. Luka je mirno ležao u mom naručju i nije se bunio. Nije tražio da se igramo, kao da je znao šta ga čeka, uskoro. Ako Bartol mogne doći.

"Hoćeš li da ga ja nazovem?"

Klimnem glavom. Bolje da ga on nazove nego ja. Meni se možda ne bi ni javio, a njemu će se javiti bez dileme. Drži telefon u ruci, uključenog zvučnika dok čekamo da nam se javi. Pomazim Luku po obrazu, a Teodor mu je milovao ručicu.

"Halo, brate?"

Dobro poznat glas s druge strane slušalice se oglasi.

"Gdje si, buraz?"

"Kod kuće sam s Martom. Mislim da sam joj našao dadilju."

Pogled sam prebacivala s Teodora na telefon pa na Luku koji je gledao prema Teodoru.

"Imaš li vremena?"

Nije dužio, odmah je prešao na stvar jer nismo ni mi znali koliko imamo vremena. Kada će doći Linda..?

"Imam. Šta je bilo, brate?"

"Pokvario mi se automobil, brate. Evo me kod Sofije, možeš li doći po mene?"

Prevrnem očima. Ne volim kada čujem da Teodor laže, ali nije mu mogao reći zbog čega ga zove. Želimo ga iznenaditi.

"Kada budem ispred, nazvati ću te."

Gledala sam u Teodora koji je trebao pronaći odgovarajuće riješenje i način da se izvučemo iz ove situacije. Bartol treba da dođe kod mene.

"Želimo nas dvoje razgovarati s tobom, brate. Čekamo te u Sofijinom stanu."

Prekine mu poziv te ispuše zrak kroz zube, a onda udahne duboko. Bartol će doći.

"Bravo, ljubavi!"

Uzviknem, zaboravivši da držim Luku u rukama.