"Ako bih mogla da znam o čemu je reč.", zbunjeno posmatram Adriana, još uvek u sebi strahujući zbog razloga ovog iznenadnog skupa. Da zna za Feđu i mene, ne verujem da bi okupio ceo tim povodom toga.
"Naravno, Ala, ti sve možeš.", smeška mi se i to mi po prvi put ne smeta. Ako i dalje flertuje sa mnom, to onda znači da ne zna za našu vezu.
"Organizovao sam susret s navijačima."
"Kakav susret?", posmatram ga širom raširenih očiju, jer mi ništa nije jasno. Sutra imamo važnu utakmicu, к чёрту.
"Imaće priliku da vam postavljaju pitanja i da vas na taj način bolje upoznaju.", objašnjava mi, sav ponosan na sebe, a meni dođe da se lupim po čelu. Takva okupljanja se održavaju pred početak nove sezone, a ne usred, dan pred utakmicu decenije.
Bolje bi bilo da je nastavio da ne dolazi na posao.
"Ali, gospodine, moji momci moraju da odmaraju danas. Sutrašnja utakmica sa Sitijem nam je veoma bitna.", pokušavam da mu objasnim, ali džaba.
"Adrian, Ala - bez persiranja, пожалуйста.", naravno da je samo taj deo čuo. Bilo bi svetsko čudo da me saslušao do kraja.
"Moji momci nisu raspoloženi da odgovaraju na neka glupa pitanja, dan pred utakmicu života.", sad se već mrštim, jer me u suprotnom ne doživljava ni najmanje ozbiljno.
"Neće samo oni odgovarati. I ti ćeš.", ponovo izignoriše sve što sam mu rekla. Posmatram ga bledo, jer nisam očekivala ovakav razvoj događaja. Godinama izbegavam novinare i njihove intervjue, s razlogom.
Znam koja će mi pitanja postaviti.
Ne shvatam je l' pokušava da me kazni za to što ga izbegavam ili je jedostavno toliko glup da ne kapira kako ovo nema nikakvog smisla.
No svesna sam da moja nagovaranja, da se ovo odloži, ne vode nikuda. Jednostavnije je prosto prihvatiti situaciju i pobrinuti se da se ubuduće ne pronađemo u nekoj sličnoj.
"Molim Vas da mi ubuduće ovakve stvari najavljujete ranije. Momci su već isplanirali ostatak dana s porodicom i smatram da bi, kao klub, to trebalo da poštujemo."
Prva sam ja imala savršen plan za ostatak dana sa Feđom. Filmski maraton uz dostavu iz njegovog omiljenog restorana. A umesto toga sam morala da dojurim na stadion.
I uz to da priznam Marini da smo zajedno. To je tek bilo sramotno.
Ni ovaj put ne obrati pažnju na ono što mu govorim, već se, uz izvinjenje, izgubi za Arkadijem. Prevrnem očima, pa krenem ka svlačionici, gde su se momci okupili.
"Ovaj čovek je lud.", prokomentarišem s vrata, a oni odmah skoče ka meni.
"Zašto nas je dovukao ovamo?", Anton upita, na šta, kao odgovor, dobije uzdah.
"Gospodin je organizovao susret s navijačima. Sad će lepo da nas posednu pred njih, a oni će da ispaljuju pitanja, koja ih interesuju."
Prosto ludim, jer smo nemoćni da išta promenimo. I da se požalimo zbog ovoga, svejedno će biti kako on kaže.
Momci se zgledaju, očito i sami šokirani zbog situacije.
"Je l' on zaboravio da mi sutra imamo utakmicu?", Aleksej odmah upita, pa se i ostali ponovo okrenu ka meni.
"Rekla sam mu, ali me uopšte ne sluša. Sve što kažem mu na jedno uvo uđe, a na drugo izađe, izgleda.", vidim da se mršte i priznajem, razumem ih. I ja bih bila besna na njihovom mestu. Iovako sam besna.
"On je idiot!", Dmitri uzvikne, a ja ga, iako se u potpunosti slažem s datom konstatacijom, ućutkam. Samo mi još fali da ga čuje.
"Kakav nam je plan?", Anton me posmatra, s nadom da imam neko rešenje.
"Izaći ćemo pred navijače i odgovoriti na sva pitanja, koja budu imali, a onda ćemo lepo svi svojim kućama, kako biste se odmorili za sutra.", to je jedini plan, koji imam.
Znam da nisu to imali u vidu, ali ovaj put ne mogu da se svađam s upravom zbog njih. Kršim jedno od najbitnijih pravila ovog kluba, zbog čega ne smem da ulazim u sukobe.
"Stvarno ćemo morati da odgovoramo na sve što nas pitaju?", Aleksej me pogledom moli da ih izbavim od toga, no ja sam trenutno sasvim nemoćna.
"Veruj mi, Ljoh, ni ja to ne želim. I sam znaš da sam se pre dve godine povukla bez reči i da o tome nikad ništa nisam rekla.", a sad ću morati.
Momci me pogledaju saosećajno i ovaj put mi to ne smeta. Valjda, jer smo svi u istom sranju.
"Ako ko bude prelazio granicu, oteraću ga u tri lepe.", Dmitri, koji je užasno nervozan, prokomentariše, a ceo tim prasne u smeh.
"A-a, Dim, to je moj posao. Ipak sam kapiten.", toga se najviše i plašim. Nisam sigurna da će trpeti i sekunde, ukoliko vidi da me neko pitanje povredilo.
Arkadij se pojavi na vratima, kako bi nas pozvao da izađemo na teren. Jedno po jedno krenemo za njim, nespremni za ono što sledi.
Na terenu, na kom mi sutra treba da dočekamo ekipu Sitija, idioti su postavili klupu, na koju bi trebalo da se smestimo. Ne vidim samo kako misle da će nas trideset stati tu.
Pogled mi odluta ka tribini ispred nas, koja je, malo je reći, krcata. Ne gine nam barem dva sata ovde.
Momci se smeste tako da sam prinuđena da sednem pored Feđe, iako to ne želim. Ako sedim pored njega, onda nemam mogućnost da sakrijem svoje reakcije na pitanja navijača, a nesumnjivo ću to u jednom momentu poželeti.
Nakon što se svi smeste, Arkadij ispriča neki, unapred nabiflani, uvod. Navijači to proprate mlakim aplauzom, dok se ja pitam šta sam Bogu zgrešila pa da moram sve ovo da slušam. Posle njegovog kratkog govora, navijači najzad dobiju šansu da nas pitaju o svemu što ih zanima.
"Kako si odlučio da pređeš u Loko, ako uzmemo u obzir smenu trenera?", prvo pitanje je upućeno našem kapitenu, kom Arkadij preda mikrofon.
"Ne znam šta očekujete da vam kažem, ali odluka je bila poprilično laka. Bio sam veoma dobro upoznat sa klubom, verovao sam da ovaj tim može mnogo i, ono najbitnije, verovao sam u Alin uspeh.", pogleda me samo na trenutak, ali i to je dovoljno da poželim da ga zagrlim.
Nastave sa pohvalama na račun igrača, na račun kluba, i različitim molbama, koje imaju za svoje idole. Svaki put kad ne izgovore moje ime, boja mi se vrati u lice. Tako me strah tih pitanja, koja bi mogla da uslede.
Uglavnom su dosad pitanja postavljali klinci, koji me se verovatno i ne sećaju. Upravo iz tog razloga se ukočim kad jedan stariji dečko priđe mikrofonu. Srce poželi da stane, kad se okrene upravo ka meni.
"Imam pitanje za gospođicu Gončarovu. Mislim da mnoge ovde interesuje razlog vaše iznenadno okončane karijere i da bi bio red da navijači napokon saznaju šta se tačno desilo. Klub nam nikad ništa konkretno nije rekao, niste se pojavili na proslavi titule, iako ste bili deo tog tima, a onda ste se naredne sezone pojavili na klupi, kao pomoćni trener. Da li biste mogli da nam rasvetlite događaje od pre dve godine?"
Vidim da me Adrian iznenađeno posmatra, nakon ovoga, što znači da prva opcija više nije u opticaju. Nije zao, samo je glup.
Feđa, koji je odgovarao na prethodno pitanje, mi polako pruži mikrofon, kao da ni sam nije siguran hoću li odgovoriti na ovo. No, koliko god da boli, dečko je u pravu. Red je da dobiju objašnjenje.
"Ne mogu reći da mi je drago što moram da odgovorim na ovo pitanje, ali imate pravo, zaslužujete da znate. Za početak, mislim da već svi znaju da sam sa osamnaest ostala bez oca.", toliko puta je taj podatak provučen kroz novine da prosto nije moguće ne znati ga.
"Na godišnjicu njegove smrti, pre dve godine, trebalo je da igramo s Arsenalom u Tuli. Imala sam dozvolu Sjomina da propustim utakmicu, jer je znao koliko mi je ta godišnjica bitna, no, ja to jednostavno nisam želela. Tim je rano ujutru otišao za Tulu, a ja sam ostala u Moskvi, s planom da nakon groblja produžim za Tulu i stignem na vreme za utakmicu.", na trenutak zastanem, hvatajući vazduh. Previše mi je teško da pričam o ovome.
"Doživela sam saobraćajku. Moje levo koleno je, tom prilikom, najviše stradalo, zbog čega sam završila sa veštačkim. Tim je i poslednja šansa za moj povratak na teren nestala. Mislim da možete da razumete zašto nisam želela da se o tome javno govori."
Primetno je da je dečku, koji mi je postavio pitanje, veoma neprijatno, jer verovatno nije očekivao ovakvu priču. Pretpostavljam da je mislio kako sam imala neki problem s upravom i da je to razlog mog iznenadnog povlačenja.
"Što se tiče proslave titule, nisam mogla da se pojavim. Klub me je naravno pozvao, i zahvalna sam im na tome, ali nisam imala snage da ponovo izađem na teren, pred vas. Znam da nije bilo korektno što se nisam oprostila od navijača, ali život mi se u tim trenucima raspadao i postupila sam onako kako mi je tad bilo najlakše.", dovršim uz blagi osmeh, jer kapiram da nije bilo namere da se osetim loše.
Moj odgovor proprati gromoglasan aplauz i tek u tom trenutku shvatim da sam otkrila svetu, ono što sam dve godine čuvala kao tajnu. Nagnem se kako bih pružila mikrofon Dimi, koji sedi odmah pored Feđe, pa, iako su izgovorene šapatom, jasno čujem dve reči, koje mi izmame iskren osmeh.
"Горжусь тобой."
Mišljenje? 💙