"Je l' baš moram?", molim Kirila pogledom da me pusti da ostanem kući. Želim da radim na taktici za utakmicu protiv Porta i zaista nemam nikakve volje da umesto toga veče provedem u nekom od krcatih klubova Moskve.
"Блин, Ala, moraš. Život je više od fudbala.", po ko zna koji put mi drži ovaj govor, ne shvatajući da to što govori na mene nema uticaja.
"Ne i moj život. Ja sam se fudbalu dala cela i ne žalim zbog toga."
Još kao mala sam odabrala ovaj put i srećna sam što jesam. Doživela sam mnogo lepih trenutaka, pa i onih ne tako lepih, ali sve kad se zbroji, ne bih menjala nijedan od njih. Bila sam, jesam i uvek ću biti u ljubavi s fudbalom.
Istina, da sam odabrala neki drugi put, možda ne bi bilo nesreće i možda bih još uvek mogla da se bavim sportom koji volim, makar rekreativno, ali ne žalim čak ni zbog toga. Još uvek radim ono što volim i to mi je sasvim dovoljno da budem srećna.
"Žalićeš, Ala, kad se sa četrdeset probudiš i shvatiš da si mladost dala klubu, koji to nikad neće znati dovoljno da ceni. Misliš da im je stalo do tebe? Ma kakvi, Ala, zabole njih i za tebe, i za mene, i za momke. Dobra si im samo dok pobeđuješ, a kad jednom rezultati krenu nizbrdo, zaboraviće sve što si dala klubu i zameniće te nekim novim.", objašnjava mi, kao da je oktrio Ameriku.
"Je l' zaista misliš da ja to ne shvatam? I ne, Kiril, neću žaliti. I sa četrdeset, i sa pedeset, i sa šezdeset, biću srećna, jer sam imala priliku da radim ono što volim. Znaš li koliko ljudi provede ceo svoj život radeći posao, koji prezire? A ja, vidiš, nikad neću biti jedna od njih."
Znam da ovo radi, jer me voli, ali nema potrebe za tim. Ja sam svojim životom iskreno srećna.
"U svakom slučaju, nećeš ostati kući večeras. Provešćemo veče u Fortepjanu, pa makar te morao na silu odvući tamo.", prevrnem očima, jer vrlo dobro zna da ne volim to mesto. I uopšteno ne volim klubove, jer me uvek prati osećaj nepripadanja.
Zbog problema s kolenom, štikle su za mene nemoguć izbor. Svi moji primerci, koje sam do pre dve godine kupovala kao luda, sad samo skupljaju prašinu. Sem štikli, koje iz jasnog razloga nisu u ponudi, jedino što mi ostane je milion i jedan par patika.
Čim obujem patike, to odmah isključuje i veći deo mog ormara, koji je pre korišten upravo za ovakve situacije, a ostavlja mi one svakodnevne varijante. I kad se takva pojavim, među svim onim devojkama, koje kao da su upravo sišle s modnih pista, kako da se ne osetim kao da mi tu nije mesto?
"U redu, izaći ćemo, ali nema alkohola.", dvostruki standardi nisu moja stvar. Ako je momcima zabranjen akohol, zabranjen je i Kirilu i meni.
"Je l' shvataš da si ti trener i da za tebe ta pravila ne moraju da važe?", namrštim se, jer ne shvata suštinu.
"Upravo suprotno, Kiril. S kojim bih pravom ja mogla da tražim od njih nešto što ni sama ne mogu da poštujem?", ostavim ga u dnevnoj da razmišlja o onome što sam rekla, a ja pođem u garderober, ne bih li se spremila za izlazak.
Cela soba samo za garderobu i obuću - san svake devojke, zar ne? Nekad je bio i moj i znala sam provesti sate i sate planirajući različite odevne kombinacije, a sad izbegavam da se tu zadržavam. Istina, pomirila sam se sa svojim stanjem, ali to ne znači da me ponekad užasno ne boli.
Izaberem uske crne pantalone visokog struka i običnu belu majicu kratkih rukava, preko koje će mi definitivno trebati kožna jakna, jer je oktobar u Moskvi hladan. Vratim se u dnevnu deset minuta kasnije, već spremna da napustim stan.
"Neko je spreman za privođenje frajera večeras.", Kiril me odmeri uz osmeh, koji mu ne uzvratim. Smestim se u fotelju, kako bih obula patike, jer mi svako saginjanje predstavlja dodatan napor. Poslednjih dana koleno ne prestaje da boli, kao da me uporno opominje da treba da odmorim. Kljukam se lekovima takvim tempom, da se samo pitam kad ću postati skroz ovisna o njima.
"Je l' to fantom dvojka?", zaljubljeno posmatra crni par u mojim rukama, pa ne mogu da se ne nasmejem talentu, koji ima. Nikad se nisam pojavila u novom paru, a da on to odmah nije primetio i odmah ih prepoznao.
"Bukvalno jedina stvar na kojoj ti zavidim je ugovor sa Under Armour-om. Ni za karijeru, ni za putovanja me nije briga, ali taj ugovor je definitivno moj san.", nisam mu jednom nabavljala najnovije modele, iskorištavajući dobru dugogodišnju saradnju s njima.
Oni su jedini sponzor, koji je ostao uz mene i nakon završetka moje igračke karijere. Takođe su i jedini s kojima trenutno imam ugovor. Sve ostale, koji su se pojavili nakon što sam preuzela trenersku poziciju, sam odbila, bez mnogo razmišljanja. Meni njihov novac nije potreban.
"Kari sedmica, a?", kad god je počeo da se divi mom ugovoru, to je bilo jer mu se dopao neki novi model.
"Ne prosto kari sedmica, već kari sedmica TB. Nadmašio je sam sebe ovaj put.", uzdahnem, jer svaki put slušam istu priču.
"Nijansa?", osmehne se, jer zna šta ovo znači. Za par dana će u rukama držati novu kutiju.
"Sto četiri. Obožavam te, Ala.", privuče me u zagrljaj, na šta prevrnem očima.
"Je l' idemo mi više u taj klub ili sam se ja bezveze presvlačila?", ustanem, fizički spremna za izlazak. Psihički se još uvek pripremam.
"Пошли!"
•••
Kiril se izgubio negde na plesnom podijumu, još pre pola sata, a ja sedim za barom i ispijam čašu mineralne. Listam poruke u grupi, koju je Anton juče napravio, a koja je već prešla prvu hiljadu. Spam je bio za očekivati. Naravno i ovde je Aleksej, bez ikakve sumnje, prva dvorska luda.
"Zar je moj klub baš toliko dosadan?", okrenem glavu ka dečku, koji je upravo zauzeo stolicu pored mene. Oči boje mora su fokusirane na mene, dok mu lice krasi blistav osmeh.
"Recimo to ovako - ovo baš i nije tip kluba, koji ja preferiram.", uzvratim mu osmeh, jer nemam nameru da budem neprijatna. Zainteresovana sam da saznam razlog, zbog kog je, pored celog kluba, prišao baš meni.
"A kakav tip kluba preferiraš, ako nije tajna?", samo za trenutak skrene pogled ka barmenu, koji mu odmah pruži čašu viskija. Istom tom barmenu je trebalo pet minuta za moju čašu mineralne, što mi govori da sam naletela na neku bitnu facu.
"Fudbalski.", ispalim k'o iz topa, čemu se on zabavljeno nasmeje.
"I mislio sam da si mi poznata. Imam čast da upoznam Alu Gončarovu, zar ne?", činjenica da me prepoznao me zatekne. Ne smatram sebe naročito poznatom, a ni prepoznatljivom, pogotovo jer sve od nesreće izbegavam novinare.
"A s kim ja imam čast da razgovaram, ako nije tajna?", posmatram ga dignute obrve, jer uprkos dobrom pamćenju lica, ne mogu da ga prepoznam.
"Maksim Volkov. Zadovoljstvo je samo moje.", predstavi mi se, ali mi to ime ništa ne znači. Pojma nemam o kome je reč, ali mi je jasno da u pitanju nije tek još jedan dečko iz komšiluka.
"Učinila bi mi još veću čast, ako bi mi dopustila da te častim pićem.", šmekerski mi se osmehne, ali ga odbijem.
"Ne pijem.", pokažem na čašu mineralne, koju ispijam otkako smo stigli u klub.
"Priznajem, to ti je pametno. Otkako sam otvorio ovaj klub, nagledao sam se svačega. Veruj mi, kad kažem da pijana devojka uopšte nije tako lep prizor."
Vlasnik kluba. Divota.
"A ni plesni podijum te, pretpostavljam, ne privlači?", posmatra me upitno, a ja uz osmeh odmahnem glavom.
"Ne znam da plešem.", znam, ali nisam sposobna. Još jedna stvar, koja kod mene prosto nije u opticaju.
"Ali zato znaš da daješ golove. To je privlačnije, bar meni."
Dečko je veoma lep i laska mi što flertuje sa mnom, ali jednostavno nisam raspoložena. Previše toga mi je na pameti da bih mogla da se opustim i uzvratim mu flert.
"Znala sam nekad. Sad sam samo trener.", prislonim staklo usnama, pa ispijem prozirnu tečnost, dok me on netremice posmatra. Nije mi jasno zašto sam mu zanimljiva. Klub je pun lepših i nasmejanijih cura, koje bi osvojio samom činjenicom da je vlasnik svega ovoga, a on još uvek razgovara sa mnom.
"Previše si skromna. Upravljati celim timom tako mlad je ogroman uspeh, kojim treba da se ponosiš. Sergej je skoro duplo stariji od tebe i duže je na klupi Zenita, pa je svejedno izgubio protiv tvoje ekipe.", očito je veći fudbalski fan, nego što mi se u početku činilo.
"Hvala ti.", po prvi put večeras se iskreno osmehnem. Mora se priznati da je i fin, a ne samo lep.
Ruka na njegovom ramenu nam privuče pažnju, pa se Maksim, nakon par razmenjenih reči s tim dečkom, uz uzdah okrene ka meni.
"Zaista mi je žao, ali moram da se pozabavim nekim problemom. Znam da nismo imali priliku dugo da razgovaramo, ali voleo bih bolje da te upoznam. Daćeš mi šansu da te odvedem na ručak?"
Zubima zarobim donju usnu, dok razmišljam o tome. Ima potencijala, to mu se mora priznati. Šta bi mi falilo da za promenu pristanem?
"U redu.", uz osmeh klimnem glavom, nakon što sam prelomila, što mi uzvrati ogromnim osmehom.
"Pretpostavljam da onda mogu da dobijem tvoj broj?", ponovo me posmatra, a ja bez mnogo razmišljanja klimnem glavom i prihvatim telefon, koji mi pruža. Otkucam svoj broj, pa mu ga vratim. Memoriše broj, a onda me trzne, čisto kako bi i meni ostao njegov.
"Radujem se onda tom ručku.", dečko od malopre ga ponovo pozove, pa se, još jednom naglasivši da mu je bilo zadovoljstvo, izgubi za njim. Ja s druge strane nastavim da sedim za barom, razmišljajući o našem dogovoru.
Блядь, у меня свидание.
Sa 1633 reči, ovo je najduži deo, koji sam ikad napisala 🙈 Znam da je ovaj deo posebno iščekivan, pa moram da pitam - kako vam se čini? 😂 Iz nekog razloga niko nije očekivao novog lika, iako je po meni bilo baš očigledno 😂 Mislim da će vam se Maksim dopasti, zar ne @danicasidereum? 🙈💙