👆 I sama sam "sišla s uma" poslednjih dana, pa zašto da ne 🙈 👆
"Ne mogu više. Ovaj nesrećni aerodrom mi se smučio.", Aleksej kuka, nakon što se ponovo nađemo na Vnukovu. Juče smo odavde leteli za Kaljinjingrad, a sad smo se vratili s obezbeđenim učešćem u osmini finala.
"Samo da te obradujem, u subotu letimo za Ufu.", raspored nam je užasan. Ne znam samo koji genije je mislio da bi leteti s jednog kraja zemlje na drugi, u ovako kratkom vremenskom roku, bilo zanimljivo.
"A-a, nema šanse. Već sad umirem.", nastavi da kuka, iako svi znamo da nikad ne bi zapravo propustio utakmicu iz tako banalnog razloga.
"Vidiš kako ti je brat pametan. Ostao je u Moskvi s Feđom, dok smo se mi patili.", Dmitrijev komentar me podseti da bi trebalo da proverim kakvo je sad stanje.
Više puta sam se čula s Antonom, otkako sam juče s momcima napustila Moskvu. Još uvek je težak, ali bar je pristao na antibiotike, koje mu je doktor prepisao.
"Definitivno se nadam temperaturi, u suprotnom se nikad neću odmoriti.", Aleksej se ponovo ponaša kao dete. Samo bi deca mogla da požele da budu bolesna, pre nego da obave svoje obaveze.
"Замолчи, пожалуйста. U suprotnom ću te poslati psihijatru. Samo ti je još taj pregled ostao.", izgleda da je trebalo da počnem baš od njega.
Pustim ih da uđu u autobus i smeste se, pre nego što ispratim njihov primer. Uprkos činjenici da sam i sama užasno umorna, prođem kroz autobos, ne bih li se uverila da su svi na broju. Ne želim da se kasnije moramo vraćati na aerodrom.
"Trening sutra u deset.", kratko im se obratim, pa se smestim na svoje sedište.
"Zar ne može to malo kasnije? Bio bi valjda red da se naspavamo.", ovaj put je Dmitrij taj, koji se žali. Sudeći po onome što mi je Jurij rekao, trebalo bi da budem srećna što su ovako opušteni sa mnom, jer to onda znači da mi veruju.
"U redu. Trening sutra u dvanaest. Bez kašnjenja", i ja se radujem dužem spavanju. Sreća pa je ovde već počela prava jesen, jer bi u suprotnom trening u podne bio nemoguća misija.
Okrenem Antonov broj, jer želim da znam kako se sad oseća. Kad smo, pre leta, poslednji put razgovarali, on je spavao pod dejstvom antibiotika.
"Алло, Ala, stigli ste?", samo mu par sekundi bude potrebno da mi se javi.
"Stigli i već krenuli ka stadionu. Kako je?", upitam, u sebi se nadajući kako u skorije vreme neću morati nikog od njih ponovo da gledam bolesnog.
"Rekao bih da je dobro. Temperatura mu je spala, a apetit mu se najzad vratio. Mislim da će ujutru biti kao nov.", napokon neke dobre vesti.
"Pa to je sjajno. Nek još sutra sedi kući i odmara, pa da se polako vrati na teren.", utakmicu za vikend će najverovatnije presedeti na klupi, ali veoma je bitno da se vrati treninzima.
"Zapravo Ala, želeo sam nešto da te zamolim, ako nije problem.", odjednom se unervozi, kao da nije siguran da li bi to zaista trebalo da uradi. Dam mu znak da pita šta god želi.
"Trebalo bi da se nađem s devojkom, jer će me u suprotnom šutnuti zbog manjka pažnje. Problem je u tome što nisam baš siguran da ovog baksuza treba ostaviti samog. Pa sam mislio, znaš, ako ti nije problem, da ga ti pričuvaš, dok se ja ne vratim.", malo je reći da sam zbunjena.
"Nemam dve godine pa da mi je potrebna dadilja.", čujem kako se i naš bolesnik javlja, i glas mu je, malo je reći, ljut.
"O kolikom vremenskom periodu pričamo?", ako je na sat, dva, to mogu. Ali ako planira da se izgubi na pola noći, nema šanse. Hoću i ja bar jednom da se naspavam.
"Maksimalno dva sata, obećavam. Samo da popravim stvari s Dašom.", nemam srca da ga odbijem, kad mi se ovako molećivo obraća. Proveo je cela dva dana uz njega, iako nije morao, i zaslužio je bar dva sata odmora.
"U redu. Treba mi nekih pola sata da dođem.", radovala sam se mom lepom stančiću, ali šta da se radi, takav je život.
"Hvala ti mnogo, Ala, najbolja si. Tvoj sam dužnik.", ne mogu da se ne nasmejem njegovoj reakciji.
Još jednom, za svaki slučaj, prebrojim momke nakon što se autobus parkira pred stadionom. Što je sigurno, sigurno je. Nakon što se uverim da smo zaista svi tu, dozvolim im da napuste autobus i krenu kući. Sve se češće osećam kao razredni starešina, a ne trener.
Sačekam da svi odu, pre nego što i ja, kao poslednja, krenem ka svom automobilu. Koleno već polako kreće da boli, opominjući me da mi je odmor preko potreban. Još kad bih zaista imala vremena za odmor.
Mrak je odavno pao, kad se parkiram pred, sad već poznatom, zgradom. Od same pomisli da ću sad morati da se popnem na šesti sprat, s ionako bolnim kolenom, sloši mi se.
Želela si da se momci oslanjaju na tebe, evo ti sad.
S podužom pauzom, koju napravim na trećem spratu, nekako uspem da izdržim ovoliki napor.
Anton je već izašao, a Smolov je još uvek u krevetu, tako da bez kucanja uđem unutra. Odmah se uputim ka spavaćoj sobi, lako upamćenom putanjom. S vrata ga već ugledam kako leži i gleda neki film.
"Привет.", kratko ga pozdravim, ali on ne reaguje. Malo je reći da mi je neprijatno.
Sednem na stolicu pored kreveta, koju je Anton dovukao iz trpezarije, a torbu smestim u krilo. Pogledam ga, očekujući bilo kakvu reakciju, ali ne dobijem ništa. Tupo posmatra u televizor, pretvarajući se da me nije primetio.
Previše sam umorna da bih sad mozgala zbog čega me ignoriše. A kao šlag na tortu, koleno me rastura od boli. Nikad neću razumeti kako je moguće da sedmicama ne osetim ni najmanji znak nelagode, a onda samo odjednom ubija koliko boli.
Zaronim glavu u torbu u potrazi za tabletama, koje uskoro kod mene više neće imati nikakav efekat. Osetim olakšanje kad ugledam belu kutiju, pa je žurno izvadim, jer mi je ta tableta potrebna što pre.
Po prvi put, otkako sam ušla, premesti svoj pogled s televizora na kutiju u mojim rukama, a onda se namršti.
"Anton me već nakljukao lekovima. Nema potrebe za još nekim.", zbunjeno ga pogledam, u momentu uopšte ne kapirajući šta mi priča. Izgleda da je napokon rešio da progovori.
"Ko kaže da su za tebe?", vidim da sam ga zatekla, ali ne obraćam naročitu pažnju na njega, jer mi je sva pažnja na kutiji u rukama. Otvorim je, pa izvadim poslednju tabletu, kapirajući da ću po povratku kući obavezno morati do apoteke.
"Gde ti je kuhinja?", podignem pogled na njega, a on mi zauzvrat rukom pokaže pravac. Ova tišina me užasno iritira, ali nemam volje da raspravljam o tome. Ustanem sa stolice, pa se već lagano šepajući uputim ka kuhinji.
Pronađem sebi času u gornjem kuhinjskom elementu, pa zalijem lek punom čašom vode. Samo još da počne da deluje.
"Koleno?", kratko upita, nakon što se vratim u njegovu sobu, na šta samo klimnem glavom. Da budem iskrena, ni ja nemam volje za nekom pričom.
"Zar ne bi trebalo da odeš doktoru zbog toga?", sad mi namerno vraća za to što sam ga oterala doktoru. Bolje bi bilo da je jednostavno nastavio da ćuti.
"Meni doktor ne može pomoći. Niko ne može.", na trenutak primetim saosećanje u njegovom pogledu, ali se brzo vrati filmu.
Zaista ne kapiram koji mu je đavo danas. Kontam da je nezadovoljan što smo ga naterali da ode doktoru i što je morao da leži kući, umesto da bude s timom, ali niko mu to nije uradio što ga mrzi.
"Kako si se uopšte popela na šesti sprat?", postavi mi još jedno pitanje, kao da mu nešto ne da mira, pa ne može da ćuti iako bi želeo.
"Ne baš lako.", budem iskrena, čime ponovo zaradim njegov pogled. Ovaj put me posmatra malo duže, kao da pokušava da pročita zašto sam to uradila.
"Ne valja ti to, Ala. Treba više da brineš o sebi, a manje o drugima."
Oh super, ponovo je počeo sa savetima. Sve se vratilo u normalu.
Četvrtina knjige objavljena 🙈 Znam da već smaram, ali kako vam se čini za sad? 😅💙 Samo je još jedan deo ostao pre nego što saznate šta sam smislila 😂 Iz nekog razloga ta ideja nikome nije pala na pamet, a po meni je veomq očigledna 😂🙈
Imam jedno pitanje, koje me poprilično interesuje - da li biste ikad bili u vezi sa strancem? 😂 Radujem se čitanju odgovora 😂💙