"Ima tih dana kada čovjek umire iznutra, a da niko i ne primijeti."
Elisabeth's POV
Osjećala sam takav bijes da sam pomislila kako bih mogla cijelu zgradu podići u zrak. Huh. Taj čovjek je neviđeni seronja. Tako besramno zapovjednički nastrojen. Morala je progovoriti njegova profesorska umišljenost. Jao. Moram prestati razmišljati o njemu. Moram potisnuti bijes. Kvragu. U redu. Pokušajmo. Mora upaliti.
Stala sam u mjestu. Pokušala sam udahnuti par puta. Smireno. Samo lagano naprijed. Potisni onog izluđujućeg seronju iz misli. Huh. Sklopila sam oči. Ispustila sav zrak iz pluća i laganim korakom krenula naprijed. Prešla sam par koraka kada se ispred mene zaustavila zadihana radnica koju sam vidjela ranije. Izgledala je kao da je upravo pretrčala maraton. Stala je ispred mene, blago savijajući se naprijed. Oo. Pružila sam ruke prema njoj kako bih joj pomogla, ali ona se ispravila i podigla kažiprst. Izgleda da joj je bila potrebna sekunda kako bi došla sebi. Okej. Pričekala sam. Kad joj se disanje smirilo, zvučno je ispustila jedno dugo 'huuuh' i konačno se obratila meni, spustivši ruku na moje rame.
„Djevojko, umalo sam umrla od brige. Gdje si se izgubila ?", ispalila je brzo, gledajući me gotovo plačnih očiju.
Bila sam zbunjena. Pogledala sam oko sebe i slegnula ramenima, dok je ona čekala moj odgovor. I bez moga odgovora je nastavila istim tempom.
„Nema veze, sad sam te konačno našla. Bila sam kod profesora Mc Landona. Ne brini, sve je u redu. Rekao je da možeš doći i sutra, ako si već danas zakasnila."
Molim? Na te sam riječi zbunjeno pogledala u nju. Ali ona nije posustajala.
„Nije sad vrijeme za priču. Treba da stigneš pa predavanje. Ako dekan bude saznao da sam te prvi dan izgubila, nagrabusila sam. Hajde, idemo." Povukla me za ruku i povela u smjeru velike sale.
Ništa mi nije bilo jasno. Zašto toliko pažnje zbog jednog novog studenta. Pobogu, nije da sam kćer predsjednika države. Ts, ts, ts. Morala sam ju priupitati.
„Ovaj, ja se izvinjavam, ali nisam htjela da vas dovedem u neugodan položaj. Ja nemam pojma šta se dešava. O čemu se radi?"
Iznenađena mojim riječima, zastala je i nasmijala se blago. Iskreno.
„Da, sigurno izgledam kao protjerala ludača ovako kad pričam bez ikakvih objašnjenja, vukući te za ruku kao malo dijete, ali dekan je izričito naložio da Vi morate dobiti poseban tretman, tako da..."
Više nisam čula. Izgubila sam se čuvši te riječi.
„Poseban tretman ?", izgovorila sam tiho, gotovo nečujno. Onda sam shvatila.
Ta ulizivačka dekanska guzica je oglasila na sva zvona da sam 'kćerka' onog pacovčine. Huh. Zato su svi ovako prijatno nastrojeni prema meni. O moj Bože. Koji splet okolnosti. Pogledala sam u radnicu i spustila ruku na njeno rame. Pogledala me.
„Molim Vas, oprostite još jednom što sam Vam uzrokovala toliko stresa i brige. Ali stvarno nije potrebno da me pratite. Biću u redu. I molim Vas, nemojte pridavati veliku pažnju onome što je uvaženi dekan rekao. Ja sam samo još jedan običan student. Nema potrebe ni za kakvim posebnim tretmanom. Molim Vas. Štagod da Vas bude pitao vezano za mene, recite da je sve u najboljem redu. Izvinite me sad. Doviđenja.", izrekavši, ostavila sam je poluotvorenih usta.
***
Jurila sam niz hodnik tražeći kancelariju ljigavog, ulizivačkog dekana. Gotovo da sam ludila dok sam koračala bliže kraju hodnika. Taj smrdljivi jebeni skot. Ugledala sam vrata na kojima je stajao natpis koji je naglašavao titulu seronje koji se nalazio iza njih. Nisam kucala, nisam marila ni za šta, jednostavno sam ušla kao luđakinja unutra. Vao. Imala sam što vidjeti.
***
Suprotan zid je krasio par koji nije ni primijetio da sam ušla. Kretali su se tako skladno, u zanosu, dok su kancelarijom odjekivali prigušeni ženski jecaji koji su se isprekidano nizali. Muškarac je bio okrenut leđima, dok su se oko njegovih bokova grčevito trzale lijepe ženske noge. Žena je bila zaklonjena njegovim tijelom, ali sam mogla vidjeti njene ruke koje su stezale skute njegovog kaputa.
Vao. Jebote. Koji prizor.
Po prirodi prvi dan u novoj školi treba da bude upamćen po nečemu, zar ne? Ono, kao da ostane upečatljiv. E pa moj će definitivno ostati upečatljivo upamćen.
Uzdasi su postajali sve glasniji. Napetiji. Izgleda da su se bližili kraju blaženog zanosa. Hmm. Šta da radim? Da ih prekinem? Da nekako naglasim svoje prisustvo, ili pak da ih pustim da barem dobro iscijede jedno drugo prije nego im priredim nešto nezaboravno? Hmm.
Par sekundi kasnije žena je glasno jauknula, dok je muškarac pokušavao rukom prigušiti njen jauk. Ups. Možda je ipak vrijeme da im dam do znanja da nisu sami.
„Okej ljudi, ovo je bilo sjajno. Skoro u rangu nekog, dvorazrednog pornića", rekavši opušteno, čekala sam njihovu rekaciju. Skamenili su se. Hmm.
„Da se okrenem ? Mislim da trebate par minuta, da se uredite, aa? Može."
Okrenula sam se i čula sam šuštanje vjerovatno odjeće, dok su povremeno ispuštali 'koji kurac, jebote' i 'sranje'. Prevrnula sam očima.
„Jeste gotovi ?", pitala sam nestrpljivo. A onda sam izgubila strpljenje.
Okrenula sam se. Čovjek koji je očigledno bio dekan je izgledao ljuto. Vao, i to s kojim pravom. Ma daj. Žena je skrivala svoje lice rukama. Stidila se. Prelazila sam pogledom s njega na nju. Pobogu, ne mogu je osuđivati. Imala je pervertita za šefa. Onda sam počela.
„G. uvaženi dekane, dozvolite, molim Vas. Neću dugo. Pošto sam prekinula, pardon. Nisam prekinula. Udostojila sam se i dopustila sam da 'svršite' vaš popodnevni sastanak iz čistog poštovanja prema Vašoj tituli, ali dopustite da iskažem par stvari. U ovu školu sam došla kao svaki drugi običan student i ne želim nikakve etikete na svom imenu. Ukoliko imate ikakvih poslova da g. Primeom, onda to riješite s njim. Ne želim nikakva popuštanja i nikakve posebne tretmane.", zastala sam vidjevši njegovo blijedo lice.
Žena je stajala široko otvorenih usta. Onda sam nastavila smirenijim glasom.
„Želim još da kažem da se ne interesujem ni za čiji privatni život, tako da ova scena koja se desila, će nakon što prođem kroz ova vrata ostati izbrisana. Ne bih voljela nikakve probleme izazvati ni vama, ni sebi. Molim Vas samo, dopustite mi da studiram kao običan student. Ništa više.", završila sam. On me gledao par trenutaka, a onda sjeo u svoju stolicu.
Čekaj malo. Bio je postiđen. Vidi, vidi. Ipak je imao dostojanstva.
„Molim vas gđice Elisabeth, sjednite.", pokazao je na stolicu ispred stola.
„Neka hvala, stajaću. Ionako kasnim na predavanje. Morala sam Vam reći to što sam već izrekla. Vi vidite, kako će biti dalje. A sada me izvinite, već kasnim."
Sačekala sam njegovu rekaciju. Pogledao je u ženu koja je i dalje stajala skamenjena pored njegovog stola. Ponovo je pogledao u mene, klimnuo glavom, uplašenim pogledom.
Uputila sam mu dug ozbiljan pogled i izašla iz kancelarije, uputivši se u salu u kojoj se predavanje već uveliko odvijalo. Sranje. Ovo je bilo luđački hrabro odrađeno.
***
Stajala sam ispred vrata velike sale i nervozno prelazila preko različitih scenarija u glavi. Sranje. Nije trebalo da bude ovako. Najčudniji dan u mom životu. Ni u snovima nisam mogla zamisliti da će mi život postati ovako kompliciran.
Mirna, staložena, primjerna gđica Braden se pretvorila u razjarenu kučketinu koja je harala ovom zgradom u manje od par sati. Pobogu.
Ali nije moja krivica. Naravno da nije. Htjela sam samo da nastavim svoje školovanje. A ispalo je tako da sam zaglavila sa prokleto zgodnim profesorom u njegovom kupatilu. A k tome sam još saznala i dekanove seksualne vještine. Još samo fali da banem usred predavanje njegovom veličanstvu i to još prvi dan i sve će biti bajno. Sjajno.
„Izgleda da nisam pogriješio što sam odlučio doći danas", čula sam prijatan muški glas iza sebe.
Oh. Trznula sam se na prvu. Onda sam se polako okrenula i vidjela visoku mušku priliku oslonjenu o zid par koraka od mene.
Besramno me odmjeravao svojim nebesko plavim očima. Kad je konačno svoj pogled ukrstio sa mojom zadovljno je coknuo jezikom, približavajući se bliže.
„Nisam te prije vidio ovdje. Ti si nova, zar ne ?", rekao je, naginjajući se.
Mogla sam osjetiti njegov grešni miris. Uh. Ouh. Odmakla sam se par koraka unazad. Dosta je bilo. Za danas je dosta bilo. Toliko toga se izdešavalo. Trebala sam vremena da sve svarim. Trebao mi je predah. Pogledala sam ga suzdržanim osmijehom.
„Da, nova sam."
On je podigao svoju obrvu i pokazao u pravcu vrata.
„Izgleda da si već prisvojila ovdašnje navike.", rekao je zagonetno.
Pogledala sam upitno. „Navike ?!"
Široko se nasmijao i prišao bliže vratima sale. Primakao se blizu mog lica i prošaputao na uho.
„Prije 'ovog' predavanja treba da se pomoliš, ili da poneseš sa sobom svetu vodicu, ako planiraš preživjeti. Čovjek je totalni skot. Iscijedi ti mozak u potpunosti.", samouvjereno je rekao i odmakao se.
Namignuo mi je i pružio svoju ruku.
„Usput, ja sam Dellaney. Tucker Dellaney. Fudbalski kapiten."
Prihvatila sam njegovu ruku. „Elisabeth Braden", izgovorila sam.
Nisam se mogla ne nasmijati nevaljalo na njegovu opasku na račun profesora. Pokazao je u pravcu vrata.
„'Si spremna ?" Ponovo nisam mogla sakriti osmijeh. Klimnula sam glavom.
„U potpunosti." On je razgibao svoj vrat, spustio ruku na šteku, zadržavši je par sekundi i, bez kucanja, niti bilo kakve dozvole, banuo unutra.
***
Drake's POV
Morao sam zadržati koncentraciju. Ništa čudno se ne dešava. Naravno. Zadrži tu misao, seronjo. Huh. Sve je bilo uzaludno.
Uzaludno sam pokušavao sebe uvjeriti u glupost da se ništa ne dešava. Bila mi je stalno pred očima. Njen stakleni zeleni pogled dok sam zamišljao kako me uzima u svoja pohotna ružičasta usta.
Jebote. Muškarac sam. Nisam od kamena. Možda i zvuči morbidno to što dobra većina muškog roda provede 89 % cijelokupnog vremena misleći na seks, ali, jebiga. Takvi smo. Zapravo, sasvim jednostavno je za shvatiti. Žene, potrudite se pobrinuti za naš kurac i sve će biti u redu. Bez pretvaranja. Lažne skromnosti, ili nečega desetog. Nema potrebe ni za kakvim uvijanjem riječi u ukrasne papire. Naravno, nije bilo teško priznati surovu istinu.
Ali, jebeno sam gorio iznutra, jer ona nije bila tu. Ovaj prokleti dan se odužio. Jebeno najduži i najurnebesniji dan u mom životu. Trebao sam zadržati koncentraciju tokom predavanja. Uspijevalo je do sad. A onda se pojavila ona. Njena neodoljiva usta i bezobrazno razuman mozak i natjerala moju kontrolu da ispari. Jebemti.
Počeo sam ozbiljno brinuti poslije dvadesetak minuta njenog nepojavljivanja. Nisam imao izbora. Nisam mogao više odlagati predviđeno predavanje. Počeo sam.
Obrativši se uvodnim riječima, vidio sam kolutanje mnogobrojnih očiju. Bože. Stvarno su mrzili moju sposobnost da ih ošamutim. Kvragu. Ja sam uživao. Morao sam se zabaviti barem na kratko nečim.
Onda su se vrata otvorila. Bez ikakvog kucanja. Haa. S kojim pravom?
Pojavio se nabildani fudbalski kapiten zamršene kose. Bezobrazno je ušao par koraka i pitao za dozvolu za prisustvo predavanju. Ma daj. Koji šmeker. Cure stvarno padaju na ovo? Pobogu. Kako jadno. Nakašljao sam se.
„Gosp Dellaney, kasnite. Čak i više nego što je dozvoljeno.", rekao sam ne obraćajući pažnju na njega.
Čula se pobuna mnogih. Podigao sam glavu i nastao je muk.
„Ali profesore, pogledajte što imam ovdje. Jednog neodoljivog novajliju.", rekao je sa dozom ponosa.
Pogledao sam prema mjestu na kojem je stajao. Pružo je ruku izvan sale i uveo nju. Sranje. Imala je onaj osmijeh kojim je mogla otopiti čak i najledenije srce. Kvragu. Osjetio sam mučeničko pulsiranje. A onda bijes. Ubilački bijes. Gledao sam u njhove spojene ruke. Obuzeo me osjećaj bespomoćnosti. Progutao sam teško. Nasmijao se. Rekao im da si potraže mjesto i nastavio ledeno hladnim glasom započeto predavanje.
***
Odveo ju je u najzadnji red. Držeći za ruku. Huh. Zadržao sam staloženost. Bijes sam uspio umrtviti. Ona je tvoja studentica. Ponavljao sam mantru u zadnjem dijelu mozga, dok sam nastavljao sa predavanjem, bez predaha.
Ona je tvoja studentica.
Ona je tvoja STUDENTICA.
Prestani. Skoro da sam se ubijedio. Morao sam se pribrati. Morao sam, zbog oboje. Ovo što sam osjećao nije bilo dobro. Nisam imao izbora. Morao sam sve raščistiti. Sve ostaviti po strani. Zaštititi sebe. O mili Bože. Mora uspijeti. Barem sam se istinski nadao da će biti tako. Uostalom, vrijeme će pokazati.
***