-Ela...- čula sam kako me neko doziva ali nisam znala ko je to.
-Ela...- glas je postajao sve glasniji. Otvorila sam oči. Bila sam na nekoj cvetnoj livadi. Ispred mene je bila moja majka. Znači, opet sanjam.
-Ela...- dozivala me je i ovaj put sam potrčala prema njoj. Ali, umesto da je zagrlim, samo sam protrčala kroz nju.
-Ela, još nije došlo vreme da mi se pridružiš. Vrati se dole, u stvarni svet gde imaš nekoga ko te voli i čeka da se vratiš. Ali zapamti ovo....- glas joj je postajao sve tiši i tiši.
-Šta, majko? Molim te, ostani!- dala sam joj ruku da ostane ali nije htela.
-Aleks... On je pravi...- rekla je to tako tiho i nestala uz jaku svetlost koja me je naterala da prekrijem oči rukama. Kada sam ih ponovo otvorila nje nije bilo tu.
Ponovo me je neko dozivao ali ovaj put bio je to Aleks. Osetila sam neku jaku želju da se vratim. Naglo sam osetila jak vetar i kao da se moje telo raspada u sitne delove. Aleksov glas je bio sve jači i jači.
-Ela?- Aleks je bio iznad mene i zabrinuto me gledao. Kada sam otvorila oči videlo se da mu je lakše.
-Gde sam ja trenutno?- pogledala sam oko sebe. Nije mi bilo poznato mesto pa sam naglo ustala. Bila je to loša ideja jer mi se zavrtelo u glavi i pala sam nazad na krevet.
-Ne smeš naglo da ustaješ.. Lezi odmaraj.. Još se nismo vratili u grad.- prišao je i uzeo ćebe i nežno me pokrio da mi ne bude hladno. Samo sam ga posmatrala sa blagim osmehom. Niko nikada nije ovako brinuo o meni. Možda je majka bila u pravu? Možda je Aleks stvarno onaj pravi? Vreme će pokazati...
-Šta je bilo? Treba ti nešto?- pitao je videvši moj izraz lica.
-Ne, sedi malo...- pokazala sam mu mesto pored sebe. Polako je prišao i seo kao da sam se povredila ne znam kako.
-Aleks, nisam izlomila koske pa da ne smeš da sedneš pored mene. Vidiš? Dobro mi je.- mahala sam rukama pokazujući mu da mi je dobro. Samo se nežno nasmejao.
-Samo sam se uplašio, to je sve..- tiho je rekao ali sad već malo slobodnije nego malopre.
-Koliko dugo spavam?- trljala sam očima. Sklonila sam ćebe polako pored sebe i ispravila se u sedeći položaj pored Aleksa.
-Ne znam... Sat ili dva. Tako nekako..-
-Hoćeš malo da izađemo napolje?- to zapravo nije bilo pitanje. Nisam čekala da odgovori već sam ga samo povukla sam sobom prema vratima i izašli smo napolje. Tek je 13h i imamo mnogo vremena pre nego što padne mrak pa smo se malo jurili po livadi. Kada smo se umorili seli smo na travu i posmatrali sve oko sebe.
-Hoćeš da tražimo oblike na nebu?- to sam uvek radila kao mala sa mamom i tatom. Satima smo ležali i gledali u nebo tražeći životinje i druge oblike u oblacima.
-Zašto da ne.. Oduvek sam to voleo..- samo se pustio i pao na travu i ja pored njega pa smo gledali oblake i čekali da promene oblik.
-Eno ga zmaj..- pokazala sam prstom prema oblaku koji je poprimio obličje zmaja.
-A ja vidim mrava..- nasmejao se.
-Gde? Ja ga ne vidim..-
-Zapravo, ima ih mnogo..- okrenuo je glavu prema meni i nasmejao se.
-Gde?- tražila sam svaki oblak na nebu ali nije bilo ni traga od nekoliko malih mrava. Možda mu se učinilo.
-Evo ih ovde.. I ovdee..- pokazivao je po mojoj kosi i leđima. Jao ne!
-Auć! Ovo malo čudovište me ujelo!- počela sam da trčim prema vodi da ih udavim.
-Hahaha...- Aleks je ostao da se smeje dok sam ja tržala prema jezercetu da sklonim mrave sa sebe.
-Samo čekaj da se vratim Aleks!-
-Važi! Ne pomeram se odavde!- dalje ga nisam čula jer sam se spotakla na neku travu koja je bila uz ivicu jezera. Svaka čast Ela! Stvarno nemam reči!
Pomerala sam glavu levo-desno da mravi ispadnu iz kose. Polako su jedan po jedan počeli da ispadaju i da plutaju prema površini. Kad sam bila sigurna da se i poslednji udavio izronila sam gore na površinu.
-Svaka mi čast! Sad moram da idem da se presvučem!- pošla sam prema kući da uzmem suvo odelo i da se presvučem.
-Gde ćeš?- Aleks je ustao i pošao prema meni. E sad je red na mene da se osvetim.
-Da se presvučem.- i umesto da pođem u kuću potrčala sam prema njemu i uhvatila ga oko struka. Nisam ga pustila sve dok i on nije bio mokar jer se sa mene još slivala voda koju je haljina upila.
-Hej!- vikao je Aleks pokušavajući da se izvuče iz mokrog zagrljaja.
-To je moja osveta..- poljubila sam ga i pošla u kuću.
-Pa onda sačekaj da se i ja presvučem.- pošao je sa mnom u kuću. Obzirom da je to bila mala kućica imala je samo kuhinju, kupatilo i jednu sobu.
-Prvo se ja presvlačim pa onda ti.- potrčala sam u sobu i zaključala vrata da ne bi Aleks upadao u sobu bez kucanja.
-Nije fer! Nisam bio spreman za trčanje!- vikao je Aleks ispred vrata kao malo dete.
-Ko ti je kriv što nemaš brze reflekse..- rugala sam mu se iz sobe jer znam da ne može da uđe ovamo. Ali ja ću jednom morati da izađem iz sobe.
-Izaći ćeš ti, kad-tad!- otišao je u kuhinju i više ga nisam čula. Kako volim da ga zadirkujem.
Presvukla sam se i očešljala kosu da se osuši. Polako sam otključala vrata da proverim gde je Alleks jer znajući njega verovatbo je tu negde i krije se.
-Aleks?- pošla sam u kuhinju ali njega nije bilo nigde. Čudno..
-Sad je red na tebe!- povikao je i skočio pored mene sa nekom činijom u ruci.
-Šta je to?- polako sam hodala u nazad.
-Nešto što mngoo voliš...- nasmejao se zlobno. Jao, biber!
-Znaš da ću da se ugušim, zar ne? Čak i ako je to malo bibera..- stala sam jer ne bi hteo on da se ja ugušim jer sam alergična na biber i tako neke začine.
-Aha.. Ne bi hteo... Ali na ovo nisi alergična..- izvadio je kečap i posuo mi po haljini koju sam pre par minuta obukla.
-Aleks! Samo što sam se presvukla a više nemam odeće!-
-Zašto nisi ponela?- smejao se.
-Zato što je ovo samo dva dana a ne cela nedelja! Ne mogu da ja proričem budućnost i da znam šta ćeš ti da uradiš.-
-Meni neće smetati da se skineš..- slegnuo je ramenima i nasmeajo se.
-Ni za sto godina!-
-Kako hoćeš..- bacio se na krevet i pustio neku emisiju na televizoru. Da, čak i ako je kućica mala ima jedan stariji televizor sa par programa da ubiju dosadu. Kako mi ide na žvce!
-Aleks.. Daj mi neku tvoju majicu..- prišla sam mu i stajala ispred njega jer će to da ga natera da ustane.
-Dobro! Imaš gore pa uzmi sama, gledam utakmicu sklanjaj se.- i dalje je gledao u televizor.
-Ne dok mi ti ne doneseš..-
-Skloni tu guzicu odatle ne mogu da gledam televizor.-
-Je l' tako?- prišla sam i sela kod njega u krilo.
-Šta to pokušavaš?- sada je pomerio pogled na mene.
-Ništa?- ovo je više zvučalo kao pitanje a ne kao odgovor ali nema veze.
-Okej! Doneću ti majicu.- pomerio me na krevet i otišao gore. Pobeda! Samo koristim svoj talenat za nešto korisno.. Dobar je to osećaj.
Doneo mi je neku crvenu majicu sa nekim natpisom.
-Izvoli princezo Dosado..- nasmejao se i seo na krevet da gleda utakmicu. Nisam htela da ga uznemiravam pa sam samo obukla majicu a haljinu odnela u kupatilo. Opraću je sutra ne mogu sada.
_____________________________________________________________
Izvinjavam se što juče nisam izbacila deo...
Bila sam MNOGO umorna i brzo sam zaspala..
Sutra ide nastavak ovog dela jer je bio predugačak pa sam ga podelila
Love ya <3