Ljubav boli...

Nova ljubav

Samo mi recite da i vi jurite pokemone po ulici 😂😂😂

Jer nami_22 to redovno radi 😂😂

Našla sam srodnu dušu 😍😍 Zove se Gospodin Bumbar. Njegova me ljubav pogodila u čelo i od tolike ljubavi me zabolela glava.. Kako se mi volimoo.. 😂😂 Novi deooo ⬇⬇⬇⬇

__________________________________

Noćas sam imala košmare. Osećala sam kao da ponovo proživljavam sve iznova. Nakon par minuta u polu snu čula sam Aleksa kako peva. Ustala sam, poljubila ga i zaspala, sad bez ikakvih košmara ili bilo čega.

^^^^Jutro^^^^

-Dobro jutro...- ušla sam u kuhinju sva izmorena od svega.

-Kako si spavala?- okrenuo se prema meni i tad sam primetila da je nosio kecelju i pravio je nešto. Nadam se da je doručak.

-Onako. Mogao si da mi pevaš još malo, možda bi mogla duže da spavam.- nasmejala sam se.

-Svidelo ti se?-

-Čim sam uspela da zaspim znači da mi se svidelo..- prišla sam i zagrlila ga.

-Više te nigde ne puštam samu. Ne mogu ponovo da proživljavam ovo. Previše je. Znaš li koliko sam se zabrinuo za tebe?-

-Znam.. I žao mi je..-

-Dobro. Bilo i prošlo je sada..- dok me je grlio osetila sam neki čudan miris.

-A šta trenutno spremaš?- nasmejala sam se.

-Moj specijalitet sa makaronama..- i dalje nije osetio ništa.

-Ako me ne pustiš, to će postati pregoreli specijalitet.- sad sam se držala za stomak da ne puknem od smeha.

-Jao meni!! Ti si kriva!- držao je krpu i pomerao onu šerpu sa šporeta.

-Dobro pa si me na vreme upozorila inače bi jela zagorele makarone. Sedi tu gotovo je. Moramo da požurimo zakasnićemo.-

Počeli smo polako da jedemo i mogu da kažem da Aleks nije loš kuvar. Dok smo jeli zazvonio mi je telefon.

-Ko je sad??- broj nije bio upisan u imenik tak da nisam znala ko je.

~Halo?~

~Ela! Marija ovde!~ po njenom glasu bila je uzbuđena.

~Ej Marija.. Šta je bilo?~

~Kad stižete u školu?~

~Samo da doručkujemo i dolazimo.~

~Požurite! Imam nove vestii!!~ cičala je kao pacov.

~Može ovako preko telefona?~

~Ne! Požurite!~

~Za 20 minuta smo dole!~

~Požurite!~ prekinula je.

-Ovo je bilo čudno..- ostavila sam telefon i požurila sa doručkom.

-Gde se žuriš?- pitao je Aleks. A da! Nisam mu rekla šta je bilo.

-Marija je zvala i rekla da je hitno. Požuri malo.- završila sam sa jelom i popela se na sprat da se obučem. Pokupila sam knjige i sveske i strčala niz stepenice. Aleks je već bio spreman.

-Mazu sam nahranio i u sobi je.-

-Dobro. Hvala. Idemoo..-

Trčali smo niz ulicu i stigli u školu za ne punih 20 minuta.

-Šta je toliko hitno da sam morala da trčim niz ulicu?- upitala sam Mariju kad sam došla do daha.

-Iiiii!!!- bila je previše uzbđena.

-Ispljuni več jednom!-

-Rubi..i....Vladimir.... - pokušavala je da diše sporije i mirnije.

-Šta sa njima?- sad me baš plaši.

-Zajedno suu!!!-

-Aha. Lepo... Čekaj.. Šta!?!?!-

-Istina je! Jutros su priznali jedno drugom i sad se ne razdvajaju. Pogledaj sama.- uperila je prstom u dve siluete koje su bilr dole niz hodnik. Što su bili sve bliže i bliže videla sam da to i jesu Rubi i Vladimir. Držali su se za ruke.

-Elaa!!- mahala mi je Rubi sa pola hodnika.

-Dugujem objašnjenje. Sveee!-

-Imamo vremena. Ali sam ukapirala da ljubav nije toliko strašna.-

-Rubi... Završavamo 4 godinu srednje i ti si tek sad, na kraju godine, našla da se zaljubiš?- smejala sam se. Nije ovo strašno već smešno.

-Hej! Nije smešno!- malo se durila i posle se ona nasmejala.

-Hajde zakasnićemo. Samo da znaš imamo praksu sad. Nisi trebala ranac da nosiš.-

-Štaa?! Zašto mi to niko nije rekao??-

-Mislila sam da znaš.-

-Znala bih da me je neko upozorio na vreme. Ali taj NEKO je bio zaokupljen nečim drugim. A taj DRUGI je Vladimir.- nasmejala sam se u ubacila ranac u ormarić. Aleks je išao sa nama i slušao Rubi kako je pričala svoj doživljaj sa prvog sastanka.

-... i tako me je on pitao da budemo zajedno..- to je bila duga priča.

-Wauu... To je bilo.... Um.. Dugačko??-

-Ha-ha. Ti kad si pričala nismo mogli da te zaustavimo.-

-Volimo se.. Šta ćeš?- ubacio se Aleks. Prebacio je ruku preko mog ramena i zadirkivao Rubi.

-Požurite malo. Zakasnićemo.-

Tako smo otišli na tu praksu i imali neke vežbe za bezbednost. Ja sam bila povređena a Aleks je morao da me nosi.

-Ništa lakše. Prelaka si.- završili smo svoj deo.

-A sad zamenaa!!!- vikao je profesor.

-Čekajte! Vi očekujete da ja njega nosim? Znate li koliko on ima kilograma?- pokazivala sam na Aleksa.

-Ako hoćeš da prođeš ovu školu onda... Uradi to!!- vikao je.

-Okejj!! Ne deri se!- pošla sam prema Aleksu.

-Ništa nisam rekao.- digao je ruke u znak mira.

-Bolje ti je.- uspela sam nekako da ga prenesem. Verujte, nije lako nositi nekog ko je duplo teži od vas.

Ostale vežbe su bile lake. Bar za mene.

Vratila sam se kući sva izmorena i bacila se na krevet. Ovo je bio zanimljiv dan.

______________________

Hola i od mene👋👋

Evo i novog nastavka tako da ČITAJTEE..

Kome se sviđa neka ostavi mišljenje u komentar. I pišite šta bi vi iskreno voleli da se dešava u narednih desetak delova jer ću još toliko da ih objavim.

Da.. Znam... Veoma brzo sam došla do kraja ove priče..

Neću da smorim nastavak tako da budite aktivni i.....

PEACE ✌