Ljubav boli...

Zauvek zajedno-1

-Ela...- čula sam kako me neko doziva ali nisam znala ko je to.

-Ela...- glas je postajao sve glasniji. Otvorila sam oči. Bila sam na nekoj cvetnoj livadi. Ispred mene je bila moja majka. Znači, opet sanjam.

-Ela...- dozivala me je i ovaj put sam potrčala prema njoj. Ali, umesto da je zagrlim, samo sam protrčala kroz nju.

-Ela, još nije došlo vreme da mi se pridružiš. Vrati se dole, u stvarni svet gde imaš nekoga ko te voli i čeka da se vratiš. Ali zapamti ovo....- glas joj je postajao sve tiši i tiši.

-Šta, majko? Molim te, ostani!- dala sam joj ruku da ostane ali nije htela.

-Aleks... On je pravi...- rekla je to tako tiho i nestala uz jaku svetlost koja me je naterala da prekrijem oči rukama. Kada sam ih ponovo otvorila nje nije bilo tu.

Ponovo me je neko dozivao ali ovaj put bio je to Aleks. Osetila sam neku jaku želju da se vratim. Naglo sam osetila jak vetar i kao da se moje telo raspada u sitne delove. Aleksov glas je bio sve jači i jači.

-Ela?- Aleks je bio iznad mene i zabrinuto me gledao. Kada sam otvorila oči videlo se da mu je lakše.

-Gde sam ja trenutno?- pogledala sam oko sebe. Nije mi bilo poznato mesto pa sam naglo ustala. Bila je to loša ideja jer mi se zavrtelo u glavi i pala sam nazad na krevet.

-Ne smeš naglo da ustaješ.. Lezi odmaraj.. Još se nismo vratili u grad.- prišao je i uzeo ćebe i nežno me pokrio da mi ne bude hladno. Samo sam ga posmatrala sa blagim osmehom. Niko nikada nije ovako brinuo o meni. Možda je majka bila u pravu? Možda je Aleks stvarno onaj pravi? Vreme će pokazati...

-Šta je bilo? Treba ti nešto?- pitao je videvši moj izraz lica.

-Ne, sedi malo...- pokazala sam mu mesto pored sebe. Polako je prišao i seo kao da sam se povredila ne znam kako.

-Aleks, nisam izlomila koske pa da ne smeš da sedneš pored mene. Vidiš? Dobro mi je.- mahala sam rukama pokazujući mu da mi je dobro. Samo se nežno nasmejao.

-Samo sam se uplašio, to je sve..- tiho je rekao ali sad već malo slobodnije nego malopre.

-Koliko dugo spavam?- trljala sam očima. Sklonila sam ćebe polako pored sebe i ispravila se u sedeći položaj pored Aleksa.

-Ne znam... Sat ili dva. Tako nekako..-

-Hoćeš malo da izađemo napolje?- to zapravo nije bilo pitanje. Nisam čekala da odgovori već sam ga samo povukla sam sobom prema vratima i izašli smo napolje. Tek je 13h i imamo mnogo vremena pre nego što padne mrak pa smo se malo jurili po livadi. Kada smo se umorili seli smo na travu i posmatrali sve oko sebe.

-Hoćeš da tražimo oblike na nebu?- to sam uvek radila kao mala sa mamom i tatom. Satima smo ležali i gledali u nebo tražeći životinje i druge oblike u oblacima.

-Zašto da ne.. Oduvek sam to voleo..- samo se pustio i pao na travu i ja pored njega pa smo gledali oblake i čekali da promene oblik.

-Eno ga zmaj..- pokazala sam prstom prema oblaku koji je poprimio obličje zmaja.

-A ja vidim mrava..- nasmejao se.

-Gde? Ja ga ne vidim..-

-Zapravo, ima ih mnogo..- okrenuo je glavu prema meni i nasmejao se.

-Gde?- tražila sam svaki oblak na nebu ali nije bilo ni traga od nekoliko malih mrava. Možda mu se učinilo.

-Evo ih ovde.. I ovdee..- pokazivao je po mojoj kosi i leđima. Jao ne!