(Two weeks later)
Prošla su dva tjedna od onog događaja.
Dva tjedna od kad sam vidjela Zaca.
Iskreno, nedostaje mi. On i njegov dodir. I oči. I osmijeh. I glas.
Nedostaje mi. Možete zamisliti koliko kad mi se čak ponekad pričinilo da sam ga vidjela. Zamislite to. Šetala sam sa psima (koji su sad moji, i zovu se Brick i Spicy, jer je cura stvarno zeznuta) i sve je išlo glatko, normalna šetnja kao i uvijek. No na jednom su stali. Nisu ništa radili, samo su stajali, dok me odjednom nisu povukli, oboje u isto vrijeme. Nisam znala što se događa. Pomislila sam da su nešto nanjušili, ili, ne znam ni ja što. I tako, trče oni, trčim ja (ili bolje, trče oni, mene vuku po podu), i opet su samo stali. Zablokirali. Sjedili su nepomično. Pokušavala sam ih povući da se pomaknu, ali bezuspješno. Oboje su skočili na čovjeka ispred nas. Istog trena sam ih povukla, izgrdila i ispričala se čovjeku. Čovjeku koji je u licu bio pljunuti Zac! Ljudi moji, pljunuti! Iako je imao sunčane naočale i šešir, iz aviona sam mogla prepoznati njegov osmijeh i njegove crte lica. Buljila sam kao budala. Srećom sam imala Bricka i Spicy koji su me povukli da se više ne sramotim. Okrenula sam se i otišla.
Nekoliko dana poslije smo Sam i ja otišle na sladoled i dok smo stajale u redu opet mi se učinilo da sam ga vidjela. Kao da je pogledao u mene i samo nastavio svojim putem.
U mjesec dana mi se to događalo neprestano. Kud god da izađem, on je tu. Čak mi je i u snove došao...
Pa vi recite da je to normalno.
No onda je prestalo. Više mi nije šetao snovima, niti mislima. Na neku ruku mi je drago, a na drugu ipak ne.
***
Sam i ja smo otišle u šoping. Svima nam je bilo dosadno i došli smo do zaključka da bi bio red izaći u klub.
Ja kao ja ne volim baš šoping, no Sam ga je učinila zanimljivim koliko je mogao biti. Glupirale smo se po trgovinama i isprobavale i one najgroznije haljine. Sam mi je u ovo kratko vrijeme prirasla srcu. Mogla sam joj sve reći i to mi je značilo. Stalno smo bile zajedno. Čak me je nagovorila da idemo gledati modnu reviju. Modnu reviju, ljudi! Ja na to ne bi išla ni mrtva, a eto ona me nagovorila.
Obje smo isprobale milijun haljina, i jedna drugoj ocjenjivale haljine. Sa facom, ili palčevima ili plesom (ne pitajte).
"Samo da znaš, ne mislim imati štikle." Rekla sam i nasmijala joj se, a ona me prostrijelila pogledom.
"O, da, hoćeš."
"O, ne, neću." Imitirala sam njen glas.
"Vidjet ćemo."
Otišle smo na kavu da malo odmorimo noge. Jer ipak, nije malo šetati dva i pol sata.
"Kels, okreni se. Okreni se. I to brzo. Kels, okreni se! Sad! Brzo! Okreći se! Kelly!" Rekla je kao da je iza mene duh. Odmah sam pomislila da je Zac tamo...
Čak sam joj dopustila da me zove 'Kels'. Ha!
Okrenula sam se, no nisam znala što točno gledam. Nikog nije bilo.
"Što ja to točno gledam?"
"O moj Bože, Kels. Ona crna haljina? Duh." Naravno. Ona o haljini. "Ideš ju probati. Sad. Odmah. Već ju mogu zamisliti na tebi." Nisam stigla ni popiti kavu. Povukla me za ruku i odvukla u trgovinu.
Uzela sam haljinu veličine M i S i otišla u kabinu isprobati ih pa da vidimo koja bolje stoji. Prvo sam isporbala M haljinu. Kad sam je obukla, izašla sam iz kabine. Ispred je stajala Sam. Pogledala me je sa zgroženom facom. Kad sam se pogledala u ogledalo skužila sam zašto. Izgledalo je kao da drob visi na meni, a trebala je biti uska kod grudi. Fuj! Sve nešto grbavo, sve nešto visi, sve nešto... fuj.
