Gledamo se izravno u oči. Ima tako očaravajuće oči.
''Bravo ljepotice, pronašla si me.'' Namignuo mi je, ustao i otišao u svom smjeru.
Na satu nisam mogla biti koncentrirana. Samo sam mislila o njegovim divnim, dubokim očima i o njegovom dubokom glasu. I napokon i škola je gotova.
Slušalice+mobitel+šetnja kući=SAVRŠENSTVO.
Kući sam došla relativno brzo. Ušla sam u kuću. Mame i tate nema. Čujem nekakvu buku. Mislim da dolazi iz njihove spavaće sobe. Odlazim gore i imam što i vidjeti –mama i tata žurno pakiraju kofere.
''Mama, tata, što se događa?!''
''Kelly, kasnije ćemo ti sve objasniti. Idi pakiraj svoje stvari, brzo!'' kaže mama nervoznim, uplašenim glasom
''Želim znati što se događa!'' prave se da me ne čuju ''Mama!'' zaderem se i ona okreće glavu prema meni ''Zaslužujem znati što se događa!''
''Dušo, Destroidci su došli u naš grad. Prijavljeno je da su sinoć viđeni, navečer na poligonu.'' Čim je to rekla, sjetila sam se što se dogodilo sa mnom i sa Aaronom. Zar je još netko bio sa nama? Skriven? Izraz lica mi je bio uplašen. ''Idi i pakuj svoje stvari. Uzmi samo najbitnije!''
Odjurila sam u svoju sobu i uzela kofer iz ormara. Samo sam trpala stvari unutra. Ništa nije bilo složeno.
Pada mi napamet da sam možda trebala reći da sam vidjela jednog od Destroidca. O, ne! Aaron! Još je u školi. Uzimam mobitel i zovem ga, ali mi se ne javlja. Šaljem mu poruke. Ne odgovara mi. Valjda mu se nešto nije dogodilo. Ponovno ga zovem. Hodam nervozno po sobi, a on mi se ne javlja. Zovem i zovem.
''Hej, Kelly, što je tako hitno da si mi ostavila 11 poruka i 38 propuštenih poziva?'' stiže mi poruka od njega. Uh! Ovo je olakšanje. Sad barem znam da je živ i zdrav.
''Brzo dođi na poligon! Trebam te…'' kuda sad? Da odem kod njega ili da se spremam i idem iz grada? Jebiga, Aaron mi je važniji. Iskradam se iz kuće i što brže mogu trčim prema poligonu. Što sam bliže, sve mi se više čini kao jako glupa ideja. No Aaron je Aaron. Bio je tu za mene kad god sam ga trebala. Sad ću ja biti tu za njega kad on mene treba.
Okej, ulazim u dvoranu. Dozivam ga, ali nitko se ne javlja, pa odlazim na poligon. Iako je dan, na poligonu je mrak. Vidim nekakvu siluetu na sredini poligona. Približavam se silueti. I što vidim? Vidim Aarona zavezanog na stolici sa krpom u ustima!
''Aaron!'' trčim prema njemu ''Aaron, tu sam. Što se dogodilo?'' pokušavam mu odvezati krpu ali ne ide. On mi kima glavom i kao da govori 'ne'. Odjednom, osjetim udarac po glavi. Padam na pod.
…
Pomislila sam da sanjam. Ali ne sanjam. Ovo je stvarnost. Ovo se zaista događa. Sad sam i ja zavezana za stolicu sa krpom u ustima. Gledam oko sebe pokušavajući naći Aarona. Nema ga nigdje.
Čujem kako mi se netko približava.
''Sigurno si misliš 'gdje sam ja to?' Zar ne?'' njegov glas sam negdje čula. Sigurna sam u to. Ali ne mogu skužiti odakle. ''Želiš li pojašnjenje?'' zabrinuto i uplašeno kimam glavom. Nisam neka hrabrica. Nisam ni blizu toga. Sad sam kao mala janje koje su okružili gladni vukovi. ''Sjećaš se onog događaja na poligonu? Onog sinoć?'' Destroidac? ''Kad sam vidio kako se ti i tvoj dragi Aaron…'' rukom upali svijetlo i vidim Aarona u lokvi krvi, leži na podu ''… volite, osjetio sam potrebu ubiti vas.'' Molim?!? Ubiti nas?! Ovaj lik je lud!
Pokušavala sam se izmigoljiti iz stolice, ali nisam uspjela. Htjela sam otići do Aarona. Vidjeti da li je živ. A ne mogu.
''A sada, ostavljam vas same.'' Izašao je iz te prostorije u kojoj se nalazimo.
Najednom, Aaron se diže iz one lokve krvi. Što?! Normalno je dohodao do mene, kao da se ništa nije dogodilo. Pažljivo mi je skidao uže sa ruka i noga i krpu iz usta.
''Jesi O.K.?'' pitao me. Kimnula sam glavom. ''Oprosti, uhvatili su me nespremnog i uzeli mi mobitel. Oprosti…''
''Aarone, ti nisi nikako kriv za ovo.'' Zagrlila sam ga.
''Kelly, moraš nešto učiniti za mene…''
''što?''
''Ja ću leći u onu lokvu krvi, a ti ćeš pobjeći. Ispali su mu ključevi i ja sam ih ugrbaio. Molim te…'' oči su mi se zasuzile.
''Aaron, ne… ne idem bez tebe…'' plačem a on me grli.
''Moraš, Kelly… žao mi je, ali moraš…''
Suze liju kao lude niz moje obraze. Srećom pa nemam maskaru. Sad bi izgledala kao rakun. Razgradio mi je plan. Morala sam to učiniti. Morala sam ga ostaviti. Zašto, Bože? Zar me mrziš? Što sam ti ikad učinila nažao? razmišljam.
Izlazim iz te prostorije i činim kako mi je i rekao. Dolazim do velikih metalnih vrata. otključavam ih.
''Ideš nekamo, ljepotice?'' Crna kapuljača? Ovo se ne događa! Udario mi je glavom od metalna vrata. padam u nesvijest.
Heej, oprostite što je malo kratak nastavak :/ idući će biti duži ;)
