Trenutak sećanja #2 ZAVRŠENA ✅️

Epilog - Dnevnici uspomena

Nisam verovao u ljubav, niti u srodne duše. Negde sam pročitao citat Paula Koelja koji kaže: „Na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo da je nasred pustinje ili usred velikog grada. A kad se te osobe sretnu i njihovi se pogledi ukrste, prošlost i budućnost gube svaki značaj. Postoji taj trenutak i neverovatna sigurnost da je sve stvari pod suncem ispisala jedna ista ruka, ruka koja je stvorila po jednu dušu, bliznakinju za svaku osobu." Smejao sam se tome. Kao večiti realista, odbijao sam da poverujem u to da postoji nešto tako; da postoji ta jedna osoba koja je suđena drugoj osobi. Verovao sam da se radi o slučajnosti, da se radi o tome da prosto nađemo osobu koja nam prija na svim poljima. Verovao sam da ću naći sebi dobru ženu, da ću imati divnu porodicu i da ću umreti kao srećan čovek. Od svih tih mojih verovanja, ostvarila su se samo prva dva. Bolestan sam dok pišem ovo. Bolujem i umirem, ne znam ni sam zbog čega. Znam da ću da umrem kao čovek koji je postigao sve u životu, ali koji nije uspeo da zadrži pored sebe svoju ljubav, svoju srodnu dušu. Umreću, a neću znati da li još uvek pomisli na mene, na nas, na našu mladost i uspomene. Uskoro će moja hladna, mizerna duša napustiti moje iznemoglo telo i ostaviti za sobom samo praznu ljušturu. Tako, na kraju krajeva, skonča svako ko se za ljubav nije borio i ko nikada nije voleo beskrajno i bezuslovno. Pretpostavljam, dragi moj čitaoče, da se pitaš zašto sada spominjem ljubav i srodnu dušu, kad sam rek'o da u to ne verujem. Moj svet je bio splet crne boje sa nijansama bele i sive. U mom svetu je sve bilo kristalno jasno, pravo, nepogrešivo. Nije bilo mesta greškama sve do nje. Ona je u moj svet unela čitav spektar najlepših boja, pomutila mi svaku racionalnu misao, prošarala mi život mnogobrojnim greškama od kojih je samo jedna najveća i najbolnija - nisam se borio za nju i dozvolio sam da postane tuđa. Zbog nje sam poverovao u ljubav. Krila se ta ljubav u njenom osmehu, njenom pogledu, njenim rečima i hodu, njenom dahu, mekanoj kosi i srcu, koje je, kad god bih je prislonio na svoja prsa, kucalo ubrzano. Zbog nje sam poverovao i u postojanje srodnih duša. Ona je najbolje razumela moju sreću, tugu, patnju, bol. Ona je najbolje znala da me nasmeje, ohrabri, pogura i da mi ulije nadu. Na kraju sam shvatio da je baš ona moja srodna duša zato što su naše duše bile satkane od iste neumoljive želje da nas neko istinski voli, želi i razume, bez obzira na to da li je odavde ili odande, da li veruje u ovog ili onog Boga. Rekoše mi par puta da je ljudski grešiti, ali da je i ljudski praštati. Zbog te svoje greške, ja sam sebe osudio na nečovečnost i nikada nisam i neću oprostiti samom sebi. Kaznio sam sebe i mrzim što umirem. Smrt je spas i olakšica, a ja to ne zaslužujem. Zato, dragi moj čitaoče, ako kraj sebe imaš osobu zbog koje ti srce poželi izaći iz grudi, zbog koje se osećaš kao da možeš bilo kad odleteti u svemir samo da spustiš do nje najsjaniju zvezdu; ako je kraj tebe i kada se smeješ i kada plačeš, ako je sve drugo osim nje nevažno ili manje važno, veruj mi da pored sebe imaš iskrenu ljubav i svoju srodnu dušu. I, zato, dragi moj čitaoče, ne dozvoli sebi moju grešku. Šta god radio u životu, koliko god imao para i imetka, ako nemaš pored sebe osobu pored koje ćeš leći i sutradan se probuditi - nemaš ti zapravo ništa. Smisao života nije u ugledu, časti, materijalnom bogatstvu i svemu ostalom što nam široka masa i visoki slojevi nameću kao jedino ispravno. Smisao života se ogleda u tome koliko si srećan i koliko nekoga usrećuješ, koliko voliš i koliko si voljen. Zato veruj, voli i ne puštaj!

Petar Petronijević, 2016.

Andriji je trebalo dobrih par minuta da dođe sebi nakon što je pročitao poslednji tekst u dedinom dnevniku. Taj isti dnevnik je on odneo u Čikago, kako bi pomogao Tini u otkrivanju istine o njegovoj prošlosti i povezanosti sa Petrovom bakom. Sada je Tina vratila taj dnevnik kući, ostavila ga u salonu među porodičnim fotografijama i čekala momenat kada će joj Andrija poslati nekakvu poruku u vezi toga. Pošto dnevnik nije ni primetio, nije ga ni pročitao, pa tako ni Tina nije dobila tu poruku. Nedelju dana kasnije, pozvala ga je i pitala da li je pronašao ono što mu je ostavila, na šta je on zbunjeno odreagovao rekavši da nije. Tina mu je rekla o čemu se radi, zbog čega je on jurnuo niz stepenice i otišao u salon tražeći dnevnik. Sve se to izdešavalo pre desetak minuta. Tina mu je naglasila da pročita samo poslednji tekst, što je on i uradio. Sada je sedeo nem, začuđen i zurio u jednu jedinu tačku - svoju i dedinu fotografiju. Brojna pitanja su obigravala oko njega, iako je znao da će sâm morati da odgovori na ista.