Trenutak sećanja #2 ZAVRŠENA ✅️

Dvanaesto poglavlje - Deo sećanja I

Po završetku drugog sastanka, Andrija je konačno mogao da odahne. Imao je utisak da mu je danas radno vreme doslovno proletelo i da je u kancelariji tek petnaestak minuta. Bacio je pogled na ručni sat i video da je već otkucao petnaest časova posle podne. Vreme je za ručak, a on je imao savršen plan sa kim će ga provesti. Uzeo je kaput sa fotelje i prebacio ga preko leve ruke, a u drugoj ruci poneo kopiju ugovora koji je danas potpisao. Po izlasku iz kancelarije se javio Sofiji te krenuo ka izlazu iz agencije. Današnji dan je bio naporniji od prethodnih. Morao je da zameni Vojinovića, svog menadžera, koji je hitno napustio agenciju zbog smrtnog slučaja u porodici i tada su nastale muke. Teško se snalazio u tom „menadžerstvu", pa je na kraju taj deo posla prepustio kolegi koji inače radi zajedno sa Vojinovićem. Potom je morao da obavi poduži razgovor sa Antoniom radi potvrđivanja dogovora o zakupljivanju dva hotela u njegovom vlasništvu, uključivajući u sve to i klijente svog oca iz Čikaga. Nije koristio pauze između sastanaka, razgovora što je rezultiralo time da je sada bio umoran i gladan.

Čim je ušao u auto, izvadio je telefon iz džepa sa namerom da pozove Anđelinu. Nije joj čuo glas pola dana i već ga je hvatala kriza. U glavi mu je i dalje bila jasna slika nje kako spava u njegovom krevetu i samo je Bog znao koliku je želju imao da se budi svakog jutra i da zatekne njeno usnulo telo pored sebe, a kad bi ga neko pitao šta oseća prema njoj, ne bi znao da odgovori na to pitanje. U njemu su se mešale nostalgija za onim danima kada su bili srećni, sreća zato što je ponovo pored njega, strah od toga da će ga ponovo napustiti i onaj tračak ljubavi koji je ostao zakopan duboko u njegovom srcu pre nepunih deset godina. Međutim, ona doza realističnosti koju je posedovao mu nije dozvoljavala da u glavi konstruiše iluziju, koja bi se zasnivala na njegovoj navodnoj ljubavi koju je gajio prema njoj. Prema tome, odgovor je postojao, ali je njegova svest odbijala da ga prizna. On je odbijao da prizna kako je zapravo samo voleo uspomenu na zajedničko detinjstvo i izvesnu platonsku ljubav, ali baš sve od čega bežimo nas stigne kad-tad. Tako će i njega stići jasna činjenica koju je potiskivao.

Vozio je prema svojoj kući nešto brže nego obično. Semafori su odjednom počeli da ga nerviraju i na njih je gledao kao na prepreku da što pre dođe kući. Pošto je prešao durlanski most, nastavio je da se kreće Proleterskom ulicom sve do raskrsnice gde je skrenuo u staru dobru Knjaževačku ulicu. Od kako je počeo da radi u agenciji, izgubio je svaki kontakt sa društvom sa fakulteta te tako ostao i bez informacija da li se i dalje organizuju trke u Knjaževačkoj. Na trenutak se vratio u taj period kad su Kosta, on i još par momaka bili zavisni od adrenalina i brzine. Bilo mu je žao što je to kratko trajalo, ali mu je istovremeno bilo drago što je uspeo da sačuva živu glavu na tim trkama koje nisu bile nimalo bezazlene.

Po dolasku kući, pokušao je da otključa ulazna vrata, ali se iznenadio kada je shvatio da su vrata već otključana. Tek tada se setio da je Jelena trebala da dođe danas. Miris sredstva za čišćenje je napalo njegovo čulo mirisa čim je kročio u predsoblje. Spustio je ključeve u činiju na cipelarniku, a onda okačio kaput o čiviluk i izuo cipele. Muzika koja je dopirala iz salona je probudila njegovu radoznalost.

Čuvena Madonina pesma La isla bonita je naterala Anđelinu da zaigra, a Jelenu da zapeva. Pre nego što je Anđelina povezala zvučnike, koje je pronašla u kredencu ispod TV-a, sa svojim telefonom i pustila pesmu, Jelena joj je ispričala priču o tome kako je to pesma njene mladosti i kako je bila neizostavna na svim zabavama iliti igrankama, kako je ona to nazvala. Potom je pesma krenula, a sa njom i dobro raspoloženje. Jelena je brisala prozor sa kojeg se pružao pogled na Anđelininu kuću, dok je Anđelina džogerom ribala pod iza garniture. Obe su bile okrenute leđima, pa je Andrija vešto koristio taj momenat da ih zabavljeno posmatra. Izazovni pokreti Anđelinih kukova su mu blaže rečeno pomutili pamet. Buljio je kao napaljeni tinejdžer u te dve polovine koje su činile savršeno oblikovanu zadnjicu, a onda prebacio pogled na njene čvrste noge. Izvijala je svoje telo u ritmu muzike pomerajući džoger levo-desno i proklet bio ako to nije bilo nešto najizazovnije što je video u proteklih godinu dana, jer nije kao da mu svaki dan zgodna ženska đuska u salonu dok riba pod istog.