Trenutak sećanja #2 ZAVRŠENA ✅️

Peto poglavlje - Čokolada

17. jul 2017.
Pariz, Francuska

Anđelina je sa majkom sedela ispred ordinacije doktora Lebonera, iskusnog fizijatra pred penzijom. Gledala je u jednu tačku na zidu i nije progovarala. U glavi su joj odzvanjale Žakove reči da je o njenoj nesreći čulo mnogo ljudi s obzirom na to da je sve to dospelo do medija i Interneta. Pitala se da li su je svi doživeli onako kao što ju je i Žak doživeo ili je bilo i nekih drugih mišljenja i zaključaka. Poželela je da odmah sazna šta je prethodilo nesreći i koji je pravi uzrok, jer od kako se probudila iz kome, nije pitala za isti.

Danas će dobiti sredstvo kojim će stići do svog cilja i to je jedino što ju je držalo u dobrom raspoloženju. Snežana je primetila razliku u raspoloženju svoje ćerke, ali nije htela da komentariše ili postavlja pitanja. Bilo joj je drago što je konačno postala svesna da nema svrhe da troši vreme na inaćenje i tvrdoglavost i to joj je bilo sasvim dovoljno.

„Anželina Stefanovik, Vi ste na redu." Glas visoke medicinske sestre ju je vratio u realnost. Obično bi uzviknula: „Zovem se Anđelina Stefanović!" Međutim, ovog puta se nije trudila da ispravi sestru zbog pogrešnog izgovaranja i naglašavanja njenog imena i prezimena. Trenutno joj je u glavi bilo samo da se dočepa Žakovog laptopa i da vidi ono što i cela Francuska.

Snežana je pogurala njena kolica ka ulazu u ordinaciju i zatvorila vrata za njima čim su ušle unutra. Doktor Leboner je sedeo za svojim stolom trudeći se da nabode još par slova na tastaturi kompjutera kako bi dovršio izveštaj. Majka i ćerka su ćutale i čekale da završi.

Leboner prestade da kuca, pa uzdahne i skinu naočare. „Nije ova tehnologija za mene", promrmljao je sebi u bradu i tada napokon pogledao Anđelinu, pa Snežanu. „Dobar dan, dame. Nadam se da niste dugo čekale."

Anđelina se suzdržala da ne zine od zaprepašćenja, dok se Snežana osmehnula odgovorivši da zaista nisu dugo čekale. Od kako se preselila u Francusku, Anđelina nije imala susret sa francuskim lekarima sve dok se nije probudila iz kome. Bila je naviknuta na nadrndane i ponekad neljubazne srpske lekare, ali ne i na one šarmante sa velikom dozom pozitivnosti.

S obzirom na to da je sestra već dostavila Leboneru Anđelininu kompletnu istoriju bolesti, imao je uvid u njeno stanje i upravo se pripremao za razgovor sa njom.

„Niste odavde, gospođice. Recite mi kako se pravilno izgovara vaše ime da bih znao kako da vam se obratim", reče Leboner.

Još jedno iznenađenje. Anđelini se ovaj matorac čak i dopao. „Anđelina. Pokušajte tako što ćete g da izgovorite mekše."

„Anđelina. Jesam li dobro izgovorio?"

Klimnula je glavom osmehnuvši se. Snežani je istog trenutka postalo toplo oko srca. Osmeh njene ćerke je bio njena radost, njeno sunce.

„Dakle, Anđelina, vi ste pre dva meseca ustali iz kome. Mišići su vam atrofirali ili laički rečeno propali, pa zbog toga ne možete da hodate, a pretpostavljam ni da koristite ruke."

„Dobro pretpostavljate, doktore", uzvratila je.

„U redu. Kako se osećate? Da li ste ikad radili neke vežbe ili korigovali ishranu radi dobijanja mišićne mase?" Ponovo je stavio naočare.

Anđelina odmahnu glavom. „Nisam radila vežbe, niti korigovala ishranu. Osećam se kao biljka. Svaki mogući pokret mi izaziva neugodnost i neprijatno mi je što moram da zavisim od drugih."

Sve ono što je držala u sebi prethodna dva meseca izbacila je van uz dve rečenice. Osetila je olakšanje zbog sebe, a ujela se za jezik zbog majke koja je sve to čula. Znala je da joj je teško, možda čak i više nego njoj, ali je tu misao potisnula i nastavila da dozvoljava onom besu da bude na prvom mestu.