Trenutak sećanja #2 ZAVRŠENA ✅️

Četrnaesto poglavlje - Detektiv

20. april 2019.
Policijska stanica u 9. arondismanu, Pariz

Visoki muškarac mršave građe i umornog lica doslovno se vukao do svoje kancelarije, koja se nalazila na trećem spratu policijske stanice u 9. arondismanu. Usput je uzeo kafu na automatu i zahtevao od jednog policajca da što pre nazove službu za popravku i održavanje liftova. Nervirala ga je činjenica da niko još uvek nije reagovao zbog kvara na liftu i da sada mora da se penje sa sve povređenom nogom. Prošle nedelje se našao u sred pucnjave i zaradio prostrelnu ranu u predelu butine, od koje se još uvek oporavljao. Po ulasku u kancelariju je prvo uočio današnje novine na svom stolu i tanjir sa dva sendviča. Nasmejao se i taman što se zavalio u svoju fotelju i povređenu nogu podigao na stolicu, niska plavuša u uniformi mu je uletela u kancelariju bez kucanja. Nije ni morao da pogleda ka vratima da bi znao o kome se radi. Samo je jedna osoba upadala u prostorije poput specijalca, a to je bila Selin. Olabavio je kravatu uzdahnuvši. Selin je zaobišla sto i stala ispred njega zadnjicom se oslanjajući o ivicu istog.

„Izgledaš kao da te je grom opalio u sred Atlantika. Ne spavaš dovoljno, ne jedeš dovoljno i ne miruješ", prokomentarisala je.

Muškarac je ćutao. Posmatrao je svoju povređenu nogu i trudio se da ne reaguje na komentare jedine osobe do koje mu je zapravo stalo. Međutim, znao je da je Selin u potpunosti u pravu. Njegov san od šest sati je bio prepolovljen, a od tri obroka dnevno spao na jedan ipo. Bio je toliko opsednut svojim poslom i zadatkom da je zapostavio sebe. Brijao se svaki peti ili šesti dan, što dokazuje činjenica da je njegova četvrtasta brada već sad bila prekrivena gustim dlakama. Čak je malo zaudarao na znoj. Verovatno bi nekoj drugoj ženi bio odbojan, ali nije i ovoj. Ova ga je volela i trpela dobrih pet godina.

„Čuješ li ti mene, Sebastijane? Ako ovim tempom nastaviš, razbolećeš se!", povisila je ton.

„Znam."

„Pa zašto onda izigravaš dežurnog heroja? Znam koliko voliš svoj posao i koliko ti je važan, ali ništa nije važnije od zdravlja, dušo. Taj slučaj koji uporno pokušavaš da rešiš će te na kraju prikovati za krevet."

Sebastijan odmahnu glavom. „Neće. Rešio sam ga. Sinoć sam sklopio celu priču i imam adekvatne dokaze", uzvratio je.

„Da, ali nemaš ključnog svedoka."

„Nije mi ni potreban. Pored onakvih dokaza, mogu zatvoriti one gadove i bez svedoka." Spustio je nogu sa stolice, pa ustao i stao ispred prozora okrećući joj leđa.

„Ma jel? A zar ne misliš da devojka zaslužuje da zna ko joj je ukrao osam godina života?", Selin ga upita. Stala je pored njega i nije skidala pogled sa njegovog profila.

Sebastijan je ponovo ćutao, jer je Selin ponovo bila u pravu. Nije bilo do toga da je on težio ka tome da izgura svoje čak i kad nije u pravu, već nije želeo da muči svedoka time što će mu otvoriti stare rane i priložiti mu istinu koja će ga zaboleti više od tih izgubljenih osam godina.

„Sebastijane, ne možeš da postupaš tako jer nije pravedno! Devojka ima pravo da zna apsolutno sve i ti ćeš joj to priuštiti. Ovog momenta ćeš poslati ljude u Srbiju da je dovedu."

„Šta ako ne bude želela da dođe? Šta ako joj se u međuvremenu sećanje vratilo i sada beži od toga?", uzvratio joj je pitanjima.

„Doći će. A da joj se sećanje vratilo, došla bi ranije da prijavi one koje je te noći zatekla u skladištu", Selin mu spremno odgovori.

Ponovo je bila u pravu. Okrenuo se ka njoj i poraženo rekao: „U redu. Poslaću ljude po nju."

„Dobro. Sada uzmi da jedeš sendviče koje sam ti napravila, a onda se javi načelniku. Tražio te je malopre zato što ga interesuje dokle si stigao sa ovom istragom. Verujem da su njegova očekivanja velika, kao i njegova želja da što pre zatvori glavnog krivca za sve."