Trenutak sećanja #2 ZAVRŠENA ✅️

Dvadeseto poglavlje - Prijatelj

„Dobila je pismo."

„Znam, čuo sam."

„Šta ćemo dalje?"

„Nastavljamo po planu."

„U redu."

***

Ponekad su tišina i četiri zida jedino što vam je potrebno da prebrodite neku tešku situaciju ili obradite nove informacije koje su na vaš um delovale kao tornado. Iako je Anđelina imala sve to upravo sada, shvatila je da tišina ima suprotno dejtstvo od očekivanog. Misli su joj vršljale i pravile pometnju udruživši se sa onim najnovijim saznanjem. Otežali kapci su se borili protiv njene svesti zajedno sa iznenadnom potrebom za snom. Suze su odavno presušile, ostavljajući za sobom sivkaste tragove nastale pri spajanju sa maskarom. Lelujanje na granici između jave i sna je postala nepodnošljiva borba. Osećaj iscrpljenosti ju je gurao ka snu, dok ju je um održavao na javi. Morala je da se javi majci i obavesti je kako je prošao dan i da zahteva od Talona i Noela da je ne uznemiravaju, ali nije mogla ni da se makne iz ležećeg položaja. Situacija u kojoj se trenutno nalazila je postala savršena za preispitivanje njene odluke da se vrati u Francusku. Dok je jedan deo nje mislio da bi definitivno bolje bilo da je poslušala Andriju i ostala u Srbiji, drugi deo se žestoko protivio tome smatrajući da nema vraćanja nazad i da je pravo jedina odgovarajuća opcija za nju. Mrzela je kada se u njoj odvijao ovakav haos kao da u glavi ima dve ličnosti, a ne jednu. Shvativši da sve to proističe isključivo iz njene nesigurnosti, uzdahnula je i opomenula svoju svest da je više ne stavlja u poziciju kada mora da svoje odluke dovodi u znak pitanja.

Vibracija telefona ju je naterala da otvori oči. Uspravila se kako bi dohvatila telefon sa noćnog stočića. Ime njene majke je blještalo na ekranu. Obrisala je lice, udahnula duboko i pročistila grlo pre nego što se javila i začula njen glas koji je pita: „Kako je prošlo?"

„Uspela sam da se prisetim nečega. Bili su to glasovi, bolno stenjanje i slika krvavog poda", odgovorila je. Znala je da će njena majka osetiti podrhtavanje u njenom glasu i da će zbog toga tužno odreagovati.

„Oh, dušo moja! Sećanje ti se polako vraća", zaključila je Snežana na granici ushićenosti i očaja.

Anđelina klimnu glavom kao da je majka može videti. „Da, tako je, zahvaljujući dr Huliu, Žakovom bratu."

„Žak je imao brata?" Snežana je bila iznenađena. Znala je koliko je Žak bio važna osoba u životu njene ćerke i uprkos njegovoj prošlosti i poroku, i sama ga je doživljavala kao dobru i plemenitu osobu. Imala je priliku da se nađe u njegovom društvu par puta kada je dolazila Anđelini u posetu i verovala je kako njih dvoje pozitivno deluju jedno na drugo. Njegovu smrt je doživela baš kao što je i njena ćerka - kao smrt nekog bližnjeg.

„Da. Duga je to priča, ispričaću ti sve kad se vratim", Anđelina je presekla ne želeći da nanovo prolazi kroz momenat kada dobija pismo, a zatim kad ga otvara i čita.

Snežana je, kao i svaka majka, osetila čitav sklop emocija u detetovom glasu. Bila je sigurna da je Anđelina bila potrešena zbog toga što joj se sećanje vraća u nimalo prijatnom obliku, ali je predosećala da tu postoji još nešto. „Dobro. Nego, kako si mi ti? Ovo je težak period za tebe", rekla je posle kraće pauze.

Usledio je odgovor propraćen uzdahom: „Držim se."

„Želiš li da dođem?"

Koliko god da je trenutno želela svoju majku pored sebe, znala je da je to ujedno nešto loše. „Ne, mama. U redu je, mogu ovo sama", brzo je rekla.

„Važi. Kako ti kažeš", Snežana uzvrati. „Odmori malo sad i saberi se, pa me nazovi ponovo kada bude nekih novosti ili jednostavno poželiš da razgovaraš sa nekim. Tu sam uvek za tebe, znaš to."