Trenutak sećanja #2 ZAVRŠENA ✅️

Dvadeset deveto poglavlje - Venčanje

mesec i po dana kasnije

Beograd, Srbija

U uglu prostrane i dobro osvetljene sobe stajala je vitka smeđokosa devojka. Obučena u svilenu dugu haljinu bele boje, koja je pratila liniju njene lepe i ženstvene figure, i sa velom na glavi, bez sumnje je bila novopečena mlada. Posmatrala je dešavanja napolju kroz prozor, sakrivena iza zavesa. Svatovi su polako pristizali. Sve bi bilo lakše da Srbi imaju porodična stabla, a ne porodične šume. Iako su ona i njen izabranik želeli malo i privatno venčanje sa užom familijom, njihovi roditelji se nisu uopšte slagali sa tim. Njen prividni mir je narušio ulazak njene majke u prostoriju. Odmerila ju je nedefinisanim izrazom lica, pa joj prišla.

„Dušo, jesi li sigurna da zaista želiš ovo?", upitala ju je.

Devojka se udalji od prozora i okrene ka majci. „Jesam, mama."

Majka sumnjičavo podiže obrvu, skenirajući njeno lice. Njen majčinski instinkt je govorio drugačije. „Vidi, ja sam te rodila i znam kako dišeš. Ovo nije ono što želiš i ti to dobro znaš. Imaš planove, želiš da budeš svoj čovek, ne nečija domaćica i služavka. Još nije kasno da se sve ovo prekine. Dovoljno je da kažeš da ne želiš i odlazimo odavde."

Podsmeh na mladinom licu je iritirao njenu majku i ona je to dobro znala. Oduvek je volela da joj kontrira samo zato što je njena majka smatrala da samo ona zna šta je najbolje za njeno dete. „Mama, jako cenim što brineš za mene, ali ovo je zaista ono što želim. To je moja konačna odluka i neće se promeniti. On je čovek kojeg volim i za koga želim da se udam", uzvratila joj je.

„Kako se usuđuješ da me gledaš u oči i lažeš? Zar smo te tako vaspitali?", povisila je ton unoseći joj se u facu. Bes je polako počeo da je obuzima. Nije mogla da podnese to što nije sve po njenom i smatrala je da njena ćerka čini veliku grešku. „Šta je sa onim da nema braka pre diplome? Gde je nestao taj čvrsti stav i želja za nezavisnošću? Da li si zaista pala toliko nisko i pogazila sebe i svoj ponos? Da li ćeš zaista dozvoliti da ti muž plaća školovanje?"

„Sve je sklono promenama, zar ne? Ti si zbog ljubavi pobegla od kuće i udala se sa šesnaest, a ja u sve ovo ulazim punoletna!", branila se devojka.

„Možda si punoletna, ali si u glavi još uvek na nivou naivne i glupe balavice! Ovo nisi ti! Reci mi zašto to radiš?", nastavila je majka po svome, ne birajući reči kojima će da pogodi rođeno dete.

„Radim zato što..." Vrata su se otvorila i osoba koja je ušla ju je prekinula u sred rečenice. Obe su pogledale ka vratima i ugledale nasmejanu devojku, koja je njih posmatrala znatiželjno. Znala je da je prekinula razgovor, ali nije marila zato što je takođe znala o kakvom razgovoru se radilo.

„Eli, jesi li spremna? Milan te čeka dole, kao i svi ostali", progovorila je.

„Stižem, Đina", odgovori mlada, blago se osmehnuvši.

„Kakav je to ulazak bez kucanja, gospođice?", majka se umešala. Nadmeno je isturila bradu i posmatrala je kao da je mali mrav, koji nije vredan ničije pažnje.

„Izvinite, gospođo Đorđević, ali mladođenja je poprilično nestrpljiv da najzad vidi svoju mladu. Izvinite nas. Idemo?", reče Đina bajagi ljubazno, a onda uputi mladi značajan pogled. Mlada je zakoračila ka njoj i prošla pored nje izašavši u hodnik. Usput joj se tiho zahvalila na spašavanju od rođene majke, koja je postala vrlo nepodnošljiva.

„Elina?!", majka ju je dozvala, ali se ona nije okrenula već nastavila da hoda. Anđelina se kiselo osmehnula gospođi, nakon čega je zatvorila vrata i ostavila je samu. Nastavila je da se kreće kroz prostrani hodnik za mladom, sve do stepenica, koje su povezivale gornji sprat sa foajeom. Vila na periferiji Beograda se pokazala kao odlično mesto za proslavu venčanja, koje su organizovale majke mladenaca. Malo je reći da je bilo gomile nesuglasica između njih dve, s obzirom na to da su žene bile sušta suprotnost, ali je na kraju krajeva sve ispalo dobro. U foajeu su stajali mladoženja, njegovi roditelji, prijatelji i Elinin namrgođeni otac, koji je s vremena na vreme glumio da je presrećan. Dok su Milan, njegovi roditelji i on dočekivali goste, ostatak „paklene" četvorke je stajao par koraka iza njih. Andrija je nameštao Kostinu kravatu, dok je Antonio odmeravao ženski deo populacije.