ONA NJEGA, ON MENE *Završena*

42 deo

VALETINA

Kristijan: "A ja? Zar ja nisam dovoljan razlog da ostanes?" Lomim se u sebi. Ne zelim da mu kazem sta se dogodilo kod doktora. Bice mu bolje bez mene, mi smo svakako zavrsili. Najttezi deo je uradjen, sada samo trebam otici iz njegovog zivota. Za njegovo dobro. Ne mogu da mu svesno nanesem bol. Ne mogu da dozvolim da posle moje smrti ponovo prozivljava istu bol.

Valentina: "Mi smo raskinuli." Pokusavam da ga ubedim da odustane, da odustane od ideje da me zadrzi ovde.

Kristijan: "Da, rekao sam da nismo jedno za drugo. Da se ne poznajemo dovoljno, da se ne razumemo."

Valentina: "Pa sta onda Kristijane, sta onda zelis? U pravu si za sve sto si rekao, ne razumem sta zelis od mene sada." kazem odustno jer sam umorna od svega.

Kristijan: "Ja sam to sve uradio da bih nam dao novu sansu. Novu sansu da krenemo ispocetka, da se bolje upoznamo kako bismo se mogli razumeti." Uzdahnem i protrljam oci. Ne zeli da odustane, a meni je samo gore. Lakse bi mi sada bilo da se okrene i ode.

Valentina: "Kristijane, molim te. Idi." kazem kratko.

Kristijan: "Prosto ne mogu da te pustim da odes. Ne mozes da odes, ne mozes." Nagladi poslednje dve reci. Nasmejem se cinicno.

Valentina: "Ne trazim ti dozvolu Kristijane." kazem ironicno.

Kristijan: "Znam. Ali ja tebe, evo, molim te da ne ides."

Valentina: "Sta ce biti i ako ostanem?" kazem sarkasticno te dodam "Umrecu Kristijane, ako nisu nasli srce za mene do sada, nece ni za ovih par meseci." Kristijan mi pridje i uhvati me za ruke.

Kristijan: "Zelim da se posvetim nama, maksimalno. Leto je. Ukoliko treba, uzeci tromesecni odmor." prekinem ga i izvucem sviju ruku iz njegove te se odmaknem od njega.

Valentina: "To ne dolazi u obzir!" povicem te nastavim "Sta ce firma bez tebe tri meseca?" Kazem cinjenicu, to je previse vremena.

Kristijan: "Tu je Nenad. Uostalom, neka sve propadne. Nije me briga. Vaznija si ti."

Valentina: "Ne lupaj gluposti, ja cu umreti. Ti treba da nastavis svoj zivot." Nije svestan da se oprastam od njega na neki nacin, nije svestan da mi je ostalo mozda i manjenod mesec dana. Kroz tih mesec dana me nece videti, ovo je poslednji put da se vidimo i zato se idirektno selim oprostiti od njega. Ne mogu mu reci, samo se nadam da ga nece puno boleti kada cuje da je ovo srce stalo.

Kristijan: "Provescemo leto zajedno, dacu sve od sebe da nadjemo srce za tebe. Ti moras da zivis, ja cu ucniti sve. Imam neke doktore poznanike u inostanstvu." Nasmejem se i zbunim ga.

Valentina: "Rekla sam ti i onog dana, novac ne moze da kupi moje zdravlje." Setim se svojih koji su prodali ko zna koliko hektara zemlje da bi me pregledali ko zna koliko doktora, svi su rekli isto. Nisu zeleli da prekinu da traze nove doktore dok ih ja nisam naterala. Svaki doktor je isto rekao, ne moze neki drugi reci nesto novo.

Kristijan: "Nikada se ne zna. Ostani, molim te. Daj mi sansu." Priblizm mu se i zagrlim ga. Stavim svoje ruke oko njegovog vrata i lagano ga poljubim u obraz.

Valentina: "Bice bolje ako odem, i ti to negde u sebi znas."

Kristijan: "Nece, i ti si sama toga svesna." Taksista je dosao, pokazala sam mu da uzme moje stvari. Uzeo je dva kofera i krenuo silaziti dole kako bi ih stavio u auto.

Valentina: "Arise, dodji." Povicem i on odmah dodje, stavim mu povodac oko vrata. Izvucem preostala dva kofera van. Kristijan i dalje stoji u stanu pa mu sa osmehom kazem "Ukoliko neces da te zakljucam, izadji." Razocarano me pogleda te izadje.

Kristijan: "Radi sta zelis.." kaze uvredjeno i krene silaziti niz stepenice. Ne verujem da cu ga vise videti. Koliko god da mi je tesko zbog ovoga, trudim se da izdrzim. Za njega. Za njegovo dobro. Za njegovo sutra, jer ja mozda zivim jos samo danas.