ONA NJEGA, ON MENE *Završena*

2 deo

VALENTINA

Otkljucavam vrata svog stana i dalje nasmejana i srecna jer sam napokon dobila posao. Doduse, nisam ni razumela ni sta cu tacno raditi jer mi onaj covek nista nije rekao u vezi posla, sem da sam primljena. Ma nema veze, saznacu ja svakako sutra. Samo nek sam primljena. Zatvorim vrata i kljuceve stavljam u ciniju, cim je cuo vrata, moj pas Aris mi prilazi. Sagnem se i pocnem ga maziti. Zagledam se u njegove smedje oci, ko ce njega paziti ako ja umrem? Ponekad samo zamislim, sta ako se desi da je u toku noci jednostavno samo ispunim dusu, ko ce me pronaci? Uspravim se i krenem ka kuhinji. Ogladnila sam, nisam jela od danas nista. Pogledam u sliku svoje porodice koja je stojala zalepljena za frizider. Moji roditelji i dva brata zive na selu, dva sata voznje smo udaljeni i nedostaju mi. Bili su mi potrebni dani da ih ubedim da zivim sama od kada su saznali za moju bolest. I tako sam ih na kraju ubedila. Nedostaju mi, ali isto tako zelim i neko svoj mir da imam. Ceo zivot sam zivela sa njima, ako cu vec da umrem neka umrem znajuci da sam zivela zivot kakav zelim. Nasmejem se sama sebi da je sada ovde moja snajka Marina, zena mog najstarijeg brata Nemanje, odmah bi rekla Jao Valentina, kakve su to reci? Samo na umiranje mislis. Ta zena je totalno poztivna, obozavam je. Samo cekam dan da mi se i mladji brat ozeni, volela bih da dozivim to. On je prica za sebe. Mnogo teska osoba ali kada upoznas njegovu dusu, lako ga zavolis i lako pronadjes razgovor sa njim. Izvadila sam hranu iz frizidera i stavila da se podgreje. Zaculo se zvono na mojim vratima i ja sam posla da ih otvorim, sve vreme je sa mnom isao Aris.

Xx: "Gospodjica Valentina?"

Upita me postar.

Valentina: "Mhm. Sta je u pitanju?"

Postar izvadi nesto iz svoje torbe i pruzi mi papir da potpisem. Nakon sto sam potpisala, preuzela sam kovertu i usla u stan. Otvorila sam kovertu i procitala da majcino srce ne odgovara za mene. Suze su mi se pocele slivati niz lice. Zasto ovo radi? Ljudi su verovatno mislili da zivimo zajedno pa zato ovde poslali. Pa i da mi odgovara njeno srce, kako da svesno ubijem svoju majku? Ni u ludilu to ne bih uradila. Dok sam plakala Aris me je posmatrao tuzno, varovatno je i on gladan. Nisam fer. Ustala sam i sipala mu hranu u njegovu ciniju i izvadila meso iz rerne, ne jede mi se vise. Otvorila sam vrata balkona zbog Arisa jer on voli i tamo da spava ali ne smem preko dana da ostavim otvorena jer se komsije bune. Kao da ce ih pojesti. Otisla sam se umiti i presvuci za spavanje. Sutra je veliki dan za mene.

-

KATARINA

Svo troje smo izasli na veceru. Pavle je bio jako srecan jer napokon jede svoj omiljeni dezert iz ovog restorana. Celo vece sam bila potistena i trudila se da barem Pavle to ne oseti. Razmisljala sam kako cu ici na hemoterapije, pricala sam sa doktorom i kosa ce krenuti da mi otpada. Kako ce na to da reaguje Pavle? Koliko nam se zivot moze preokrenuti za samo nekoliko meseci. Sve je pocelo sa nekim obicnim desavanjima. Vidjala bih modrice na svom telu iako se ne bih secala kako su se tu nasle. Onda neredovan menstrualni ciklus i jos neke sitnice. Sitnice? Da sam na vreme mislila mozda bih imala vece sanse, da sam na vreme otisla kod doktora ali svi smo mi ljudi takvi. Uvek neke stvari koje nas mogu kostati zivota zanemarujemo. Kazemo sebi sutra cemo, a onda kada dodje sutra opet kazemo isto. Kristijan je primetio da sam rasejana.

Kristijan: "Jel sve u redu?"

Pogledala sam ga.

Katarina: "Da jeste. Ne brini."

Lagano sam se nasmejala.

Kristijan: "Sigurno? I bleda si nesto."

Kako i ne bih. Ceo dan sam plakala. Mada verujem da se u zivotu sve vraca. Glupo je sto ovako kazem za sebe ali mozda mi je zivot samo vratio. Mozda sam ja ovo i zasluzila posle svega sto sam uradila Kristijanu, coveku koji me neizmerno postuje.

Katarina: "Ma da. Sve je u redu." odlucim promeniti temu te se obratim Pavlu "Jel ti se svideo desert?"

Pavle: "Oo da. Jeste."

Odgovori radosno.

Kristijan: "Hocemo li polako da krenemo?"

Katarina: "Mogli smo polako krenuti."

Kristijan je zamolio konobara za racun a ja sam se sagla da pomognem Pavlu da obuce duksericu. Uzeli smo svoje stvari i izasli napolje. Krenuli smo ka autu drzeci Pavla za ruke.

Pavle: "Tata" obratio se Kristijanu koji ga je znatizeljno pogledao.

Kristijan: "Sta je bilo?"

Zastali smo i dalje drzeci za ruke Pavla.

Pavle: "Mami je danas rodjendan" zapoceo je gledajuci malo u Kristijana pa u mene te sa osmehom nastavio "Ja mislim da bi bilo u redu da je poljubis."

Kaze razigrano, a Kristijan se nasmeje. Priblizi se meni te me poljubi u obraz.

Pavle: "A ne tako.."

Pobuni se, Kristijan i ja ga zbunjeni pogledamo. Oboje smo se trudili od pocetka da mu objasnimo nasu vezu koja je sve osim veze izmedju muza i zene.

Katarina: "Sta je bilo duso?"

Kleknem do njega, a on stavi obe ruke na moja ramena.

Pavle: "Mislio sam da te poljubi u usta, kao sto tako rade ocevi i majke drugih roditelja."

Kaze tuzno, onda i Kristijan klekne.

Kristijan: "Sine, jel se secas sta smo tvoja mama i ja?"

Pavle: "Prijatelji?"

Kristijan i ja se nasmejemo te uhvatimo za ruke.

Kristijan: "I to najbolji prijatelji."

Katarina: "Razumes li sada?"

Ustanemo oboje i nastavimo hodati ka autu sa Pavlom.

Pavle: "Da, razumem. Ali se cudim jer roditelji druge dece nisu poput vas."

Nista mu nismo odgovorili vec ga je Kristijan stavio na njegovo sediste i onda smo on i ja seli napred. Gledala sam u retrovizor, Pavle je ubrzo i zaspao.

Katarina: "Sve sto bude stariji teze ce mu padati. Deca kao deca, zezace ga u skoli za to."

Obratim se Kristijanu koji je bio pomalo rasejan.

Kristijan: "Znam, ali.. Prosto nema smisla da ga lazemo i glumimo srecu."

Toliko me je zabolelo ovo sto je rekao. Ali sama sam kriva, ja sam ta koja je pristala sebe osuditi na to da se uda za muskarca koji je nikada nece voleti. Mislila sam da ce moja ljubav biti dovoljna. Kristijan je primetio da me je zabolelo ovo sto je rekao.

Kristijan: "Ne shvati me pogresno." zapoceo je pa napravio pauzu trudeci se da nadje pravu rec te nastavio "Samo jednostavno i sama si svesna da je glupo da ga lazemo, mozemo mi je to jos koju godinu dok je mali. Ali sta kada odraste?"

Bio je u pravu i to je cinjenica.

Katarina: "Znam, u pravu si za sve. Samo jednostavno.."

Kristijan me je uhvatio za ruku desnom rukom a leva mu je bila na volanu, nije mogao da gleda u mene jer vozi.

Kristijan: "Ako se jednog dana pojavi muskarac koji ce ti se svideti, znaj da imas moju podrsku."

Stavila sam svoju drugu ruku na njegovu.

Katarina: "Znam." Ali isto tako znam da se taj muskarac nikada nece pojaviti..