ONA NJEGA, ON MENE *Završena*

14 deo

KRISTIJAN

Kristijan: "Znam." Valentina je iskolacila oci. Nije mogla da veruje sta cuje. Iznenadila se jer sam ja vec znao za njenu bolest.

Valentina: "Ali kako.." pogledala je u stranu zamisljeno te dodala "I ja svasta pitam.." blago se nasmejala iako se videlo da je na ivici suza.

Kristijan: "Zanimalo me i ja sam prosto morao saznati." Kazem iskreno.

Valentina: "Razumecu ako mi das otlaz sada.." kaze jedva cujno. Da joj dam otkaz? Nisam ni jednog trena pomislio na to i zato sam se sada zamislio. Razmisljao sam sta bi onaj stari Kristijan uradio u ovoj situaciji. Itekako bih joj dao otkaz iste sekunde i tuzio je jer cinjenica je da je to precutala. Ali sa Valentinom je sve drugacije pocelo, ona jr drugacija. Ja sam, cak, sam kriv jer mi nije rella. Nasmejao sam se blago.

Kristijan: "Necu ti dati otkaz." Kazem normalnim tonom i ponovo je sokiram.

Valentina: "Neces?" Samo klinem glavom u znak da necu. Par sekundi smo oboje samo cutali.

Kristijan: "Zar ne moze da se nafje neko srce za tebe? Ljudi svakodnevno umiru." kazem cinjenicu. Ovo me ljuti, zasto mi jedna mlada devojka izgubila svoj zivot a ko zna koliko ljudi zeli donirati svoje organe nakon smrti. Valentina se samo nasmeje.

Valentina: "Nije to tako lako." napravi kratku pauzu te doda "Istina je da dosta ljudi zeli donirati svoje organe, ali ne moze meni svako srce da odgovara. Komplikovano je to sve."

Kristijan: "Zar novac tu ne bi nista mogao?"

Valentina: "Ne." odgovoru kratko i bilo mi je jasno da ne zeli vise o tome da prica. Upalio sam auto.

Kristijan: "Koja bolnica je u pitanju?" pogledam na kratku u nju.

Valentina: "Life" To je privatna klinika i glavni doktor je Katarinin kum. Znao sam gde se nalazi i zato je nista nisam pitao.

-

KATARINA

Nakon sto sam primila terapiju, polako sam se uspravila i krenula ka Damjanu. Zelela sam da vidim ima li napretka. Pokucala na vrata njrgove kancelarije i usla. On je odmah ustao i prisao mi. Gledao me je tuzno, da on je jedini koji zna da sam bolesna i ljuti se na mene zbog toga. Manta mi se u glavi zbog terapije i zato mi on pomaze da sednem.

Damjan: "Katarina, kada ces vise reci svojoj porodici?" sedne preko puta mene.

Katarina: "Damjane, sve znas. Molim te ne radi mi ovo." Kazem te uzdahnem. On je moj najbolji prijatelj, njegova i moja porodica su dugi niz godina kumovi. On je krstio decu mog brata. Odmalena smo najbolji prijatelji. Zna sve, bas sve. Ukljucujuci i sve ono za Kristijanovu verenicu.

Damjan: "Svega sam svestan, ali sta ces kada ti kosa krene opadati?"

Valentina: "Smislicu nesto do tada." njegov asistent je usao.

Lea: "Ako niste slobodni.." Damjan ju je prekinuo.

Damjan: "Udji. Sta je u pitanju?"

Lea: "Imate pacijanta za par minuta. Posle toga jos jednog." nakon sto je to rekla, izasla je ostavivsi nas same. Damjan je ustao i obukao mantil.

Damjan: "Nemoj da dozvolis da Pavle ostane bez majke." napravi kratku pauzu te doda "Mozda ima nade da zivis ali potrebna ti je podrska. Ne mozes da se brines o Pavlu, da ga cuvas i slicno." odmah sam pocela da se bunim i pokazujem da ne zelim da iko zna a on nije dozvolio da ista kazem. "Moraju da znaju Kaca, shvati to."

Zagrlili smo se i on je izasao. Ubrzo sam i ja krenula po vodu. Na izlazu iz njegove kancelarije sudarila sam se sa nekom devojkom.

Valentina: "Izvinjavam se.." obrati mi se devojka predivnih ociju. Blago se nasmejem. Verovatno izgledam kao vampir naspram njene lepote. Pogledam u njenu kovrdzavu kosu, od ove moje plave, koja je ionako retka, nista nece ostati.

Katarina: "U redu je. Nisam ni js pazila." Odgovorim sa osmehom.

Valentina: "Jel znate mozda gde je doktor Damjan?"

Katarina: "Ima pacijenta." Devojka klimne glavom i sedne na klupu koja je odmah pored kancelarije. Ja ovu devojku znam odnekud. Ubrzo sam se setila da mi je prisla kada sam se onesvestila u liftu. Sela sam pored nje kako bih joj se zahvalila.

Katarina: "Jedan dan sam se onesvestila u firmi, ti si mi pomogla. Zahvalna sam ti na tome." Pogledala me je na kratko, kao da je pokusavala da me se seti. Ubrzo joj se pojavio osmeh na licu.

Valentina: "Ma nisam nista ni u radila. Ja sam Valentina, inace." odgovori sa osmehom.

Katarina: "Katarina, jako mi je drago." Primetila sam da je jako zamisljena, moglo bi se reci da je i tuzna. Ja sam takva osoba, ne mogu da precutim na neciju tugu. Dajem sve od sebe da pomognem, makar razgovorom. Makar to bila i neka osoba koju ne poznajem.

Valentina: "Izgledas jako lose. Zelis li vode?"

Katarina: "Ne hvala ti. Imam tumor na mozgu, bila sam na terapiji. Zato ovako izgledam." Kao da se nesto slomilo u njoj.

Valentina: "Jako mi je zao.." uhvatila me je za ruku, nasmejala sam se blago.

Katarina: "Zivot je to." rekla sam te dodala "Zamisljena si. Nije moje da pitam ali, jel sve u redu?"

Valentina: "U mom zivotu nista nije u redu." Kaze kroz smeh ali joj dve suze proteku iz oka.

Katarina: "Zasto tako kazes?"

Valentina: "Ma pusti ti mene, previse je to komplikovano." kaze zamisljeno.

Katarina: "Moze li biti komplikovanije od toga da krijes od muza i porodice da ces najverovatnije umreti?"

Pogledala me je cudno.

Valentina: "Zar oni ne znaju da si bolesna?" Coknem u znak ne.

Katarina: "Nisam im rekla." kazem te slegnem ramenima.

Valentina: "A i ja sam zinula u tebe kao da sam ja savrsena. Ja sam se nalozila na ozenjenog muskarca."