Moja Sudbina [✔]🔚

Epilog

"Dobro jutro Murat." -Manda me pozdravi kad uđem u kuhinju.

"Dobro jutro nana."

"Doručak Vam je na stolu."

"Gdje je Lejla? "

"Presvlači Asiju, brzo će sići, ali rekla je da vi jedete ako žurite na sastanak."

"Ne žurim se, sačekat ću je."

"Dobro."

"Nana mogu li dobiti onaj tvoj pravljeni namaz od jučer." -Jusuf koji je sjedio za stolom sa svojim tri godine mlađim bratom Tahirom upita Mandu.

"Nema ga više, jučer ste sve pojeli. Jedino da ga ponovno spremim?"

"Molim te!" -Obojica su povikali u glas.

Manda je bila veliki stručnjak u kuhinji te su njena jela svi obožavali, i djeca i mi stariji.

"Jusuf, Tahir ne budite naporni nani, Manda nemoj da spremaš mogu jedan dan i bez toga."

"Nije mi teško godpodine, spremit ću im ako im se jede."

"Puno ti njima ugađaš, razmazit ćeš ih."

"Neka još su mali i njihovoj majci sam ugađala. Hoćete li ih pričuvati na nekoliko minuta dok odem do kuhinje."

"Naravno, ja sam tu."

"Brzo se vraćam." -Okrenula se i otišla u kuhinju.

Iako već žena u poznim godinama Manda je bila veliki radoholičar, dobar radnik kao i jako dobra osoba.

Manda je Lejlina nana, njena druga majka uz koju je ona odrasla. Kad se Lejla po drugi puta porodila njena majka je dozvolila Mandi da pređe kod nas u vilu kako bi stalno bila uz Lejlu i djecu, što je Lejlu beskrajno obradovalo a i mene.

Od kako je došla bila je maksimalo posvećena djeci i stvarno se dobro brinula o njima. Imala je iskustvo sa djecom kojeg je meni i Lejli nedostajalo te smo mnogo toga korisnog i naučili od nje. Osim toga bila im je kao rođena baka, davala im je svoju bezuslovnu ljubav i ništa od njih nije tražila za uzvrat, a oni su to znali dobro iskoristiti.

Uzimam novine i sjedam za veliki trpezarijski stol, dok slušam Jusufa i Tarika kako se žustro raspravljaju oko igre sa Osmanom, sinom mog upravnika Omera.

Očima prelazim stranice, ne čitajući ih, ovo jutro sam previše lijen da bi se posvetio čitanju politike. No jedno ime mi zapara oči i privuče me na čitanje „Ahmet Sahin".

Posljednji put sam ga vidio na trijemu svoje vile kako nekim meni nepoznatim jezikom komunicira sa mojom ženom, no Lejla mi je kasnije objasila da je to bilo opraštanje i vjerovao sam joj.

Nakon toga dugo nisam čuo ništa o njemu, do prije par godina kada sam saznao da je odavde otišao lutati po svijetu a zatim se vratio čovjeku koji ga je uzdigao. Stranom ulagaču kojeg je predstavljao kod nas, vratio se na njegovo imanje i on ga načinio svojim partnerom te mu omogućio da napreduje u poslu. Nije mi bilo jasno zašto mu je taj čovjek toliko pomogao, ali eto sigurno je postojao neki razlog za to.

Bilo mi je drago što je uspio, ne zbog njega jer nije me zanimao, nisam krio da ga nisam volio kad ni on mene. Bilo mi je drago zato što ga to napredovanje držalo daleko od moje žene, moje porodice i našeg grada.

Od onog dana kad su se rastali i kad je otišao Lejla ga više nikada nije spomenula ni upitala za njega, a nisam ni ja.

Sad sam gledao njegovu sliku u novinama sa ženom koja je barem na ovoj crno bijeloj fotografiji podsjećala na moju ženu i to mi je davalo neki nemir.