Silent Boy

23.

Tomas je ubrzo napustio kuću Bjanke i Nikolasa Šmidita i sa slikom dečaka, uz obećeanje da će je vratiti, uputio se na jedino mesto koje mu je trenutno imalo smisla. Dom za nezbrinutu decu Druga šansa. Pomalo ironično, nije li?

Kroz glavu mu je prošla misao da nazove Skarlet pošto je znao da je ranoranilac i da već uveliko nešto čeprka o Sebastijanovom slučaju, ali je brzo to odbacio. Nije želeo da priča, postavlja određene hipoteze i dolazi do raznoraznih teorija dok nema sve potrebne informacije. To je racionalno. A on je sada morao da razmišlja racionalnije no ikad. Ne sme da srlja u crnu rupu. Znao je da se bliži ubici, gotovo da je mogao da namiriše trulež njegove nečovečnosti.

Elizabet Halou.

Pogrešan deo slagalice koji se nije uklapao na koju god stranu da ga okreneš. Ko je zapravo Elizabet Halou? Njeno ime do sada nije nigde iskočilo. Jedno je znao sigurno, a to da ona definitivno nije ubica. Prvenstveno, nije se uklapala u teoriju. Sam bihejvioristički profil krivca koji je bio odrađen od strane stručnjaka je utvrdio da se zasigurno radi o muškarcu. Muškarcu koji je egoističan i veoma visoko kotiran u društvu, a u stvari je oštećen i iskompleksiran do srži. Da nisu možda pogrešili? Teško, gotovo nemoguće. Bili su specijalci u svom polju. Naročito nije bilo moguće pošto je Sebastijan u poslednjem susretu sa Skarlet koristio zamenicu on kada je govorio o misterioznom usvojitelju.

Sebastijanov slučaj, koji je nekada izgledao kao toliko očigledan i lak za zatvaranje, postao je poput jednačine za osobu koja je imala diskalkuliju. Tomas je nesvesno uzdahnuo i dalje zanesen svojim mislima. Mozak mu je radio dvesta na sat, skoro da je mogao da vidi kako mu para izlazi na uši od tolikog naprezanja. 

Kada je stigao pred ulaz u Drugu šansu, shvatio je koliko je to mesto zapravo staro i oronulo. Prozori su bili trošni, a zidovi stari i ispucali. Bela boja je odavno postala prljavo siva, gotovo nepodnošljiva za gledanje. Tomasu nije bilo jasno kako je neko dozvolio da dom za decu bude u takvom stanju. Stresao se na samu pomisao da neko dete provodi tu veći deo svog detinjstva. Ugledao je par dečaka i devojčica kako se igraju na uredno podšišanoj travi i glasno se kikoću. Digli su glavu kad su začuli škripu kapije i ugledali Tomasa na njoj. Tomas im je klimnuo glavom uz topli osmejak zbog čega se na njihovim licima formirao još veći kez. Dok je ulazio u trošni objekat, začuo je šapat jedne od devojčica kako nekome od dece govori: ,,Možda je nekom od nas danas srećan dan.''

Srce mu se slomilo na komade.

Iznenađujuće, unutrašnjost doma je delovao mnogo prikladnije nego spoljašnost. Bilo je čisto, uredno i skromno, ali lepo uređeno. Nedaleko od ulaza u dom se nalazila recepcija na kojoj je radila devojka duge plave kose koja je pokrivala veći njenih leđa i grudi. Po izgledu je delovala veoma mladoliko, gotovo kao da je tinejdžerka, ali je pretpostavio da se vara za jednu deceniju više. Zainteresovano je podigla levu obrvu kada ga je ugledala na vratima i ne tako diskretno ga odmerila. Videlo se da joj Tomasov izgled i te kako godi. Odmah je nabacila velikodušan osmeh i zabacila kosu, potpuno spremna za koketiranje sa nepoznatim posetiocem.

Tomas je instinktivno na kratko izvio obrve u čudu, gotovo neprijatnosti. Nije mu prijalo što je bila spremna otvoreno da koketira sa njime. Ranije ne bi imao ništa protiv toga, ali sada, pored Skarlet, za njega nijedna žena više nije bila na radaru.

Pročistio je grlo, na šta ga je ona pozdravila.

,,Zdravo, dobrodošli u Drugu šansu'', nakezila se još više, otkrivajući svoje savršeno negovane zube. ,,Mogu li vam nekako pomoći?''

,,U stvari, možete'', reče, oslonivši laktove na pult. ,,Ja sam detektiv Kaligan i imam nekoliko pitanja u vezi sa jednim slučajem na kojem radim.''