Silent Boy

21.

Parikiravši se ispred ogromne zgrade u kojoj se nalazila ordinacija Džordža Vilsona, popravila je šminku koja joj se razmazala nakon ispada koji je imala. Bila je ljuta na sebe. Retko joj se dešavalo da se tako naprasno rasplače. Gotovo da je počela da gubi deo sebe sa ovim slučajem. Nije sebe mogla da prepozna. Bila je rastrzana između dobrog i lošeg, između Sebastijana i Tomasa, između Tomasa i Džordža... sve je to za nju bio začarani krug bez izlaza.

Tromim korakom je ušla u zgradu i na recepciji ju je pozdravila razdragana Pejton. Ovo je bio prvi put da Skarlet nije imala potrebu da prevrne očima na njenu previše razdraganu ličnost. Sada joj je zavidela. Zavidela joj je što nije mogla da bude kao ona, da se zadovoljava trivijalnim stvarima. Zavidela joj je zbog toga što je Skarlet u sebi imala crnu rupu u grudima koju nikada ništa neće ispuniti.

,,Zdravo, dušo'', Pejton se radosno zakikotala, ali je ubrzo složila ozbiljnu facu videvši Skarletino lice. ,,O, Bože, Skarlet. Izgledaš užasno.''

,,Znam'', tiho se složi sa njom.

,,Izgledaš veoma istrošeno i umorno.''

,,Tako se i osećam.''

,,Čula sam da radiš na zahtevom slučaju. Nekog serijskog ubice, ako se ne varam.''

Ispila je ogromni srk nekog njenog zdravog šejka užasno zelene boje. Skarletin želudac se prevruo od te užasne tečnosti koja je još gore mirisala. Pitala se kako može da pije nešto tako užasno – i to još sa uživanjem.

,,Hoćeš li malo?'', ponudila joj je svoj šejk.

,,Ne, hvala. Preskočiću'', ljubazno ju je odbila.

,,Mogla bi da probaš da se hraniš malo zdravije, Skarlet. Štaviše, mogla bi sa mnom na časove joge. To bi ti totalno pomoglo i razrešilo te nakupljenog stresa'', u njenim očima se videla doza uzbuđenosti. ,,Šta kažeš na to?''

U glavi je prelazila preko liste odgovarajućih i pristojih načina da odbije taj njen predlog, ali ju je glas Džordža Vilsona spasio te muke.

,,Skarlet, stigla si'', začula je njegove korake iza sebe. Okrenula se ka njemu i ugledala ga u jednom od svojih skupocenih odela. Lice mu je bilo bledo i ispijeno. Delovao je umorno. Nemo je klimnula glavom. ,,Pođi za mnom'', reče joj pomalo rezervisano.

Njegova kancelarija je bila u istom stanju kao i poslednjeg puta kada je bila u njoj. Fascikle pacijenata su bile raštrkane po radnom stolu, pepeljara je bila prepunjena opušcima od cigareta, a vazduh je bio zagušljiv kao da nije provetravano nekoliko dana, pomešan sa smradom cigareta. Osetila je blagu mučninu.

,,Želiš li nešto da popiješ?'', upitao ju je, sevši u svoju stolicu. Odmahnula je glavom. ,,Nisi zvučala najbolje preko telefona. Želela si da razgovaraš o nečemu?''

Blago je napućila usne i zagledala se svoje prste ispod stola. Nije bila sigurna ni zašto je došla kod njega. Pretpostavljala je da to ima nešto sa tim što je on bio jedina očinska figura u njenom životu. Jedina osoba poput roditelja koje je odavno izgubila kojoj je mogla da se okrene.

,,Žao mi je što smo se sukobili one večeri'', pogled mu je bio usresređen na nju dok je to izgovarala.

,,I meni je'', reče joj. ,,Ali mislim sve što sam rekao to veče. Prešla si liniju profesionalnog odnosa, Skarlet.''