Silent Boy

20.

Nije bila svesna kojom brzinom je izletela iz stana i upalila auto kada je dobila poziv iz Grand Vali Sanatorijuma. Pozvala ju je jedna od recepcionerki koja nije bila Marša. Bila je izuzetno ljubazna i želela je da je obavesti da je Sebastijan stabilan i da može da ga poseti kada bude bila u mogućnosti. Naravno, to je za Skarlet značilo da se od tog trenutka sve obaveze brišu iz planera.

Kada se parkirala na, sada već, svoje redovno parking mesto, bacila je još jednom brzi pogled na ogledalo kako bi videla da li joj je šminka i frizura koliko toliko uredna i da ne izgleda kao da je dohvatila prvu stvar na koju je naišla.

Topot njenih cipela je ozvaničio njen dolazak i regularnu proceduru stavljanja stvari kod recepcije i ostavljanje svog potpisa na listi posetilaca. Devojka sa kratkom paž frizurom i izuzetno lepog lica se osmehnula kada je od Skarlet uzela listu i hemijsku olovku, te je tenzija koja se nakupila u Skarletinom telu polako jenjavala. Još jednom se slabašno osmehnula recepcionerki i krenula ka Sebastijanovoj tamnici. Ovo je bio prvi put otkako ga posećuje da već nema u glavi isplanirano šta ga želi pitati. U glavi su joj se rojile hiljadu misli jedna za drugom, ali nijednu misao nije mogla da odvoji i da se usresredi samo na nju. I to ju je užasno nerviralo. Obično je bila veoma staložena osoba sa izuzetnim fokusom, ali otkako je počela da radi na ovom slučaju, a naročito otkako se uhvatila u koštac sa Sebastijanom, njeno ponašanje je počelo da se menja i da ispada iz kolotečine.

Izgleda da ipak nije samo Tomas taj koji je počeo da se ponaša drugačije otkako radi na ovom slučaju.

Našla se pred staklenim oknom koje je delilo dva pijuna u ovoj vraški odrađenoj igri mačke i miša. Skarlet je ugledala Sebastijana kako nemirno šeta po ćeliji i shvatila je da se sledila. Srce joj je poskočilo u grudima, a knedla u grlu joj začepila dotok vazduha. Osetila je nemir u stomaku i kako joj se trnci penju uz stopala, ali je pokušala da ostane pribrana. Nečujno je izdahnula i oblizala usne ružičaste poput ružinog pupoljka.

Kad ju je spazio, Sebastijanove pune usne su se blago razdvojile, a oči na tren sevnule. Oblizao je i ovlaš zubima prešao preko donje usne.

,,O, pa to si ti'', reče, pokušavajući da zvuči hladno i nezainteresovano, sušta suprotnost onome što je bio poslednji put kada je gledala u njegove plave oči i osetila njegove usne na svojim. Prekrstio je ruke preko grudi i nemo je posmatrao, dok je Skarletine uši golicao njegov milozvučni glas.

,,Moraš prestati da me dočekuješ toliko radosno'', sarkastično mu je dobacila. ,,Pomisliću da si jedva čekao da me vidiš.''

,,Možeš li da me kriviš? Nisam baš imao želju da te vidim'', zakoračio je ka njoj. ,,Bolje rečeno, nadao sam se da te neću videti.''

,,Zašto?''

,,Zato što ako ponovo dođeš to je znak da me nisi poslušala. I da si nastavila da njuškaš tamo gde sam ti striktno rekao da ne činiš. Zajedno sa svojim policijskim njuškalom, naravno.''

Našao se pred njom, toliko blizu, a opet toliko distancirano. Da ih nije odvajalo staklo bili bi na opasno bliskoj razdaljini, a Skarlet nije znala kako bi se to završilo. Pogled mu je bio srdit, a ruke i dalje prekrštene preko blago mišićavih grudi. Pomno ju je posmatrao.

,,Želim da te spasem, Sebastijane. Oboje to želimo'', molećivo je šaputala uza staklo. ,,Moraš da prestaneš da sebe kriviš za stvari nad kojima nisi imao nadmoć. Moraš da naučiš sebi da oprostiš.''

Podsmehnuo se, zamaglivši staklo ispred lica. ,,Oprost je, nažalost, nešto što me niko nije naučio da činim.''

U njegovim očima je ponovo sevnula patnja. Bilo je to privid one opojne patnje; patnje o kojoj su poetisti pisali, idealizovali i romantizovali. Privid patnje koja je za svakog umetnika bila najveća inspiracija, ali Skarlet nije trenutno videla ništa što bi je na bilo koji način inspirisalo. Jedino što je osetila je ogromnu prazninu u grudima na mestu gde bi trebalo da joj kuca srce.

,,Ne možeš da govoriš to'', nesvesno je položila dlan na staklo koje je bilo mrtvački hladno na dodir. ,,Sećaš se govora koji si mi držao kako bih pružila šansu svome bratu? Sada želim to da uradiš za sebe. Poslušaj me i učini to.''

,,Bez obzira šta učinio, i dalje ću biti ovde. Na neke stvari jednostavno... nemam uticaja. On je veoma opasan čovek, Skarlet.''

,,On?''

Shvativši da je jezik počeo da mu se odvezuje i da počinje da govori stvari koje ne bi trebao, ugrizao se za unutrašnjost obraza. ,,Ko je on, Sebastijane?'', upitala je. ,,Da li je on tvoj usvojitelj?''

Sebastijan je ćutao i nemo odmahnuo glavom.

,,Moraš da mi kažeš'', insistirala je Skarlet. ,,Nemoj to da kriješ, Sebastijane. Ubica je na slobodi i kad tad će ubiće još neku nedužnu devojku. A tada će ta krv biti na tvojim rukama.''

,,Ne razumeš, Skarlet'', prošaputavši to, poraženo se spustio i seo na pod, zalepviši leđa uz hladan zid. Skarlet je sinhronizovano ponovila njegove pokrete i sela na pod preko puta njega. Osećala je hladnoću preko tanane bluze. ,,Nemam nikoga. Na neki uvrnut, sadističan način, on je jedina porodica koju imam.''

,,Ne, nije'', brecnula se. ,,Imaš mene. Ja ti verujem. I ja sam tu za tebe.''

Sebastijan ju je nežno pogledao ispod dugih trepavica koje su na njegovim plavim očima bile poput okvira.

,,Znam to. Zato ni ne želim ništa da ti kažem. Pokušavam da te zaštitim, Skarlet.''

,,Ne želim da me štitiš.''

,,A ja ne želim da završiš mrtva.''

Skarlet je na te reči zanemela. Sebastijan je pokušao još više da se približi staklu, gotovo kao da želi da prođe kroz njega ne bi li joj bio bliže. ,,Ti ga ne znaš na način koji ga ja znam, Skarlet. On je veoma, veoma opasan. I vraški dobro zna da prikrije ono što jeste.''

,,Ali možemo da ga uhvatimo. Zajedno.''

,,Ne možemo. Previše je pametan. Misliš da mu ne odgovara što sam ja ovde? Niko ga ne može povezati sa mnom, a naročito ne s ubistvima. On je slobodan čovek. Jedino što mu nije odgovaralo jeste što neko vreme ne može da uništi još nečiji život.''

Neko vreme su ćutke zurili jedno u drugo. Skarlet nije mogla da prevali odgovarajuće reči preko usana. Sve što joj je palo na pamet da izgovori nije bilo dovoljno dobro niti prikladno. Osećala se kao da se nalazi na sredini okeana i da joj se pluća pune vodom, glava joj puca od bola zajedno sa plućima dok ne oseti iznenadno olakšanje, a onda i zauvek padne u večnu tamu.

Prvi put se, od početka svega ovoga, zapitala da li je možda najbolje da posluša Sebastijana i uradi onako kako ju je sve vreme molio. Ali to ne bi bila ona. Njena moralna načela joj to ne bi dozvolila.

,,Izvini'', bespomoćno je izustila. Nije bila sigurna da li se izvinjava Sebastijanu, sebi ili oboma.

Nakon razgovora sa Sebastijanom, sela je u svoj auto i počela je da rida poput malog deteta. Osećala se bespomoćnom. Čitav slučaj ju je proždreo poput crne rupe iz koje nije bilo izlaza. Nakon plakanja posle kojeg se osetila tupo i bez ikakve emocije, izvukla je telefon iz tašne i okrenula broj koji neko vreme nije pozvala.

Pozvala je Džordža Vilsona. 

______________________________________________

Ovo je dosta kraći nastavak, ali se nadam da će vam se svakako svideti.

Ostavite glas i komentar, želim da znam kako vam se čini jer se kroz nekoliko poglavlja približavamo kraju ♥