Silent Boy

12.

Sat je otkucao četiri časova posle ponoći, a ona se i dalje vrtela po krevetu u pokušaju da natera san na oči. Shvatala je koliko ovaj slučaj ispija život iz nje i ne dozvoljava joj da razmišlja ni o čemu drugom. Pitala se da li je to zbog same prirode slučaja ili zbog Sebastijana. Stomak joj se svezao u čvor od pomisli na njega i preplavila ju je neobjašnjiva vrućina. Smešno je kako znaci upozorenja mogu da pružaju isti osećaj poput leptirića u stomaku.

Kroz glavu joj je ponovo prošao poslednji razgovor koji je vodila sa Sebastijanom. Mogla je pred očima u toj potpunoj tami svoje sobe da vidi obris njegovog bledog tena, kose crne poput kobalt oksida i plavih staklastih očiju. Pogled mu je bio srdit, ali nije bio ljut na nju. Ljut je bio na svoje uspomene iz detinjstva. Setila se kako joj je rekao da je njegov otac kriv za to što se dogodilo njegovoj majci. Da se veče pre njene nesreće vratio kući mrtav pijan i da ju je izudarao svime što mu je palo pod ruku. Sebastijan je to sve gledao krijući se na vrhu stepenica koje su vodile do njegove sobe. Noga joj je bila povređena od udarca i verovatno je izgubila ravnotežu kada je silazila sa stepenica. Tada je njegov otac počeo da se kljuka antidepresivima. Nije mogao da preboli smrt svoje supruge. Bio je mekušac, govorio je Sebastijan. Nije mogao da se bori sa demonima iz rata pa ih je doneo u svoj dom, narušivši naš mir i uništivši porodicu. Stresla se od pomisli na to. Nije mogla ni da zamisli kakav je to teret za dečaka u tim godinama.

Iz misli ju je istrgla zvonajva telefona, te je poskočila. Feliks koji joj je spavao kraj nogu je nevoljno mjauknuo. Rukom je lutala po tami kako bi upalila lampu koja je stajala na noćnom stočiću. Na ekranu telefona je ugledala Tomasovo ime. Zašto bi je zvao u sred noći osim ako nije nešto važno?

Prestravljeno je pritisla zeleni kružić i drhtavo se javila.

,,Skarlet, izvini što sam te probudio'', odmah je izgovorio, a glas mu je bio jako umoran i hrapav. ,,Ali ne bih to uradio da nije važno.''

,,Nešto se desilo?''

,,Jeste'', uzdahnuo je. ,,Dobili smo pre nekih pola sata poziv od mladića koji je kampovao sa prijateljima u Emerald Bej Stejt Parku. Jedan od njih se sapleo na nešto kada su se vraćali iz noćne šetnje. Bila je to butna kost.''

,,O Bože'', stisnula je koren nosa. ,,Misliš da je-''

,,Da'', preduhitrio ju je. ,,Našli smo još jednu njegovu žrtvu.''

Kroz sat i po vremena se našla na ulazu u Emerald Bej i već je mogla da vidi treptava svetla policijskih automobila. Sunce je tek krenulo da se budi te je još uvek bilo pomalo mračno i vazduh joj je ledio gole obraze i šake. Prišla je ka žutoj flurescentnoj traci koja je uvek označavala nešto zlokobno, a onda ju je zaustavio mladi policajac.

,,Ne možete ovuda da prođete gospođice, desio se zločin'', rekao je distancirano i autoritativno. Pogled mu je bio umoran, a oči crvene. Taman što je razdvojila usne da izgovori nešto, ni od kuda se stvorio Tomas i stavio ruku preko policajčevog ramena.

,,U redu je, Bile. Ona je sa mnom'', uputio joj je pogled od kojeg je mogla da se otopi svakog trenutka čak i pored hladnog vetra koji ju ledio. Policajac Bil je poslušno klimnuo glavom i podigao žutu traku kako bi mogla da se provuče ispod nje.

,,Kako se osećaš?'', upitao ju je Tomas dok su koračali ka mestu zločina. Mogla je da vidi desetak uniformisanih ljudi kako poput pčela radilica zuje po terenu. U uglu kraj smreka su se nalazila tri mladića i dve devojke koji su prestravljeno zurili u jednu tačku. Strah u njihovim očima je bio toliko opipljiv da joj je zaledio krv u žilama. Progutala je knedlu koja joj je bolno zastala u grlu.