Silent Boy

6.

,,Pitaš me, Skarlet, da li sam ubio svog oca?''

Zaćutala je i spustila pogled. Užasna težina joj se gomilala na grudima i nije mogla da diše. ,,Nisam ga ubio. Koliko god da sam veliko čudovište i da sam ga mrzeo, nisam to uradio. Bio sam dete.''

,,Razumem.''

,,Ne, ne razumeš, Skarlet. Nikad nećeš ni razumeti.''

,,Moji roditelji su umrli'', rekla je, gotovo ne verujući da mu je to otkrila. Zašto sam, pobogu, to izgovorila?

Okrenuo se ka njoj i posmatrao njeno lice. Bilo je očigledno da pokuša da utvrdi da li ga laže. Odlučila je da nastavi da govori. ,,Kada sam imala šesnaest godina, umrli su u saobraćajnoj nesreći. Naletao je na njih pijani vozač.''

,,Zašto bih ti verovao?''

,,Zašto bih ja verovala tebi? U poređenju sa mnom, ti si taj koji je zatvoren'', usiljeno se osmehnuo na to.

,,U redu, imaš pravo'', prekristio je ruke preko grudi i ljubopitljivo ju je posmatrao. ,,Dakle?''

,,Moj brat i ja to nismo podneli najbolje.''

,,Ne vidim da si ti loše ispala'', nadovezao se. ,,Ali kako akcentuješ reč brat, rekao bih da niste baš ludi jedno za drugim.''

Oblizala je usne i posmatrala ga je bez reči. Nije želela da govori o tome. Posebno ne njemu. U glavi su joj se vrtele Džordžove reči da ne sme da mu govori o sebi. Ali nije mogla da se odupre želji da ga uteši, da mu da do znanja da nije sam. Bože, mora da sam skrenula s uma.

,,Kao što sam rekla, moj brat je to jako teško podneo.''

,,Kakvi su ti bili roditelji?'', sada se osetila kao da je ona na ispitivanju i napokon je imala saosećanja za svoje pacijente koje je šikanirala pitanjima tokom terapija.

,,Bili su dobri'', reče ona. ,,Brinuli su o nama i voleli nas. To je dovoljno, zar ne?''

,,Nisam baš najadekvatnija osoba koja bi ti odgovorila na to pitanje. Ali pretpostaviću da jeste.''

Netremice je proučavala njegovo blago lice i poluspuštene kapke. Osetila je određenu privrženost prema njemu.

,,Mislim da je smo dovoljno razgovarali za danas, Sebastijane'', demonstrativno se odmaknula od staklenog graničnika.

,,Ne moraš da bežiš, Skarlet'', njegov milozvučni glas joj je golicao uši dok se udaljavala. ,,Nema ničeg lošeg u tome što si povezala sa nekime. Čak i ako je taj neko ubica i zatvoren u sanatorijumu.''

Dok je uzimala lične stvari koje joj je pružila medicinska sestra, razmišljala je o Sebastijanu. Shvatila je da joj se sve više zavlači pod kožu i da nije mogla da ga otrese sa sebe. Bojala se da će to biti fatalno po nju i po ovaj slučaj. Zašto se toliko povezivala sa njime? Nemaju ništa zajedničko. Nikada nije opravdavala psihopate niti serijske ubice. Pogotovo ne sada. Zašto je onda imala želju da pruži utehu osobi koju može samo da posmatra kroz stakleno okno koje ih je razdvajalo?

Upalila je ekran svog telefona i videla nekoliko ostavljenih poruka na sekretarici. Džordž Vilson. Nevoljno je frknula. Znala je da će morati da mu se javi, a i da ode do njegove kancelarije. Koliko god nije želela sada da vidi njegovu samozadovoljnu i egoističnu facu, morala je da porazgovara sa nekime ko se nalazi u njenoj struci. Nekog ko bi razumeo i ko bi je posavetovao.