SVETA ZEMLJA - OSLOBODIOCI

9.

Kristijan je vozio velikom brzinom preko brda kako bi što pre stigao do glavnog ulaza koji vodi na brdo Zvečan.

Naglo je zakočio pored restorana koji se nalazi odmah do kapije. Izleteo je iz auta i krenuo prema njoj. Svega par ljudi je sedelo na terasi restorana, te su poskakali kada su čuli škripanje guma. " Jel sve u redu?" Pitao je neki čovek, ali Kristijan nije obraćao pažnju na to.
Hodao je sve brže i brže. Pored te kapije se nalazila mapa, koja je iz ptičije perspektive pokazivala gde sve staza prolazi. Međutim, veliki deo mape je bio uništen.

Znajući put išao je pravo, sve dok nije naišao do raskrsnice i tu je zastao, jer nije bio siguran koji put vodi do letnjikovca. Put desno je bio ravan, dok put levo, iz njegove perspektive je bio nizbrdo. Pokušavao je da se seti, da li se ti letnjikovci nalaze pre ili posle raskrsnice.

Uzdahnuo je i krenuo nizbrdo. Nešto mu je govorilo da ide dobrim putem i da je u pravu, ali opet sa druge strane nešto da nije.
Gledao je na sat i vremena je bilo sve manje i manje. Još više je ubrzao hod i polako je mogao videti prvi letnjikovac." Odlično. Nisam promašio." Reče on. Kako se više približavao pogled mu je dosegao na sva tri letnjikovca koja su se tu nalazila. Izvadio je Lukin telefon iz džepa i pogleda u fotografiju, te je pokušavao da otkrije kod kojeg je fotografisan. Razgledao je prvi, ali mu nije delovalo da je tu nastala ta fotografija. Posle par metara se prebacio na drugi, koji se nalazio između. Gotovo da je bio ceo obrušen. Krov je bio porušen, a klupe su bile polomljene. Ostao mu je samo još treći.

Polako je koračao ka trećem letnjikovcu, ali ništa mu nije bilo jasno šta treba da pronađe. Razgledao je unutar letnjikovca i prstima prelazio preko drveta, ali i dalje nije shvatao. Pokušavao je da se popne na ogradu i pogleda na krov, ali dizajn je bio takav da je to bilo nemoguće uraditi.

Seo je na drugu stranu glupe, jer je prva bila natopljena vodom. Ponovo je pogledao u telefon, ali ovaj put malo detaljnije i primetio je nešto što nije video odmah. Pored Luke se nalazio nož. " Au jebote!" Reče Kristijan!"

20.02.2016. - Dnevnik Kristijana Premovića.

Da sam imao sanke mogao sam komotno da sednem na njih i da se spuštam do dole. Nemam pojma kako sam uopšte uspeo da se spustim niz prvu krivinu koja je bila kao staklo, ali sam ga sad kod druge najebao. Luka i ostali su se uhvatili za ogradu i sasvim lagano su se spuštali,a meni je ostao da pređem samo još jedan deo sa ledom i da se uhvatim za tu istu ogradu, ali jbg. Led je led. Kako sam napravio sledeći korak noge su mi poletele u vazduh, te sam požeo da klizim nizbrdo, ali sam uspeo da se dohvatim za ogradu i zadržim se. Luka, kao i ostali su počeli da se smeju, dok je meni došlo da kukam, jer sam osetio snažan bol u leđima, ali nisam želeo nikome da kažem za to. Ustao sam i nastavio dalje. Leva ruka mi je bila cela blatnjava, valjda sam u padu zakačio zemlju sa strane, otkud znam. Kako sam prilazio njima oni su se sve više smejali, pa sam morao i ja da se smejem svom padu. Tako dok smo se smejali silazili smo niz stazu. Znao sam da više neću padati. Ograda je bila moj spas, jer da nije bilo nje, ko zna još koliko puta bih ja pao.

Posle samo nekoliko metara smo naišli na one iste starce. Čoveče, već sat vremena se spuštaju i nisu uspeli da pređu taj deo. Pa možda do 8 uveče u stignu. Luka, Milica, njen momak i ja smo ih ovaj put samo zaobišli.

Konačno smo sišli sa zaleđene staze i mogli smo normalno da hodamo, međutim neki vetar je počeo da duva, te smo malo ubrzali.

Kada smo stigli do letnjikovca Luka je predložio da sednemo i odmorimo malo, takođe je tražio od mene da mi pogleda leđa da vidi da nemam neku povredu. Ja sam naravno to odbio. Jedino je treći letnjikovac bio slobodan pa smo tu seli i tu negde u blizini se mogao osetiti roštilj. Ja sam video da još stoji moje ime koje sam pre par meseci markerom napisao na klupi. " Čoveče, prošlo je više meseci, a nije se obrisalo. " Rekao sam.

Luka je izvadio nož iz džepa i počeo je nešto da urezuje na drvo. Pitao sam ga šta to urezuje, ali on je samo ćutao i urezivao. Takođe sam mu rekao da mi da nož kad završi sa tim kako bih urezao ime tamo gde je napisano markerom. Milica i ovaj njen su otišli malo dalje od nas i ljubakali se.

Nakon pet minuta Luka je završio i pitao me. " Kako ti se čini?" Pogledao sam i bio sam veoma iznenađen jer sam mislio da urezuje njegovo ime, ali u drvetu je bio urezan nekakav čudan znak.

Kristijan je prišao do tog mesta na kojem je bio urezan ovaj znak. Desnom rukom je blago prelazio preko njega i sećanja su mu se vraćala i zašto je Luka urezao to.

"Šta ti znači to?" Pitao sam ga, a on kako je bio u čućećem položaju se uspravi. " To je naš simbol." Reče on, a ja se pogubih. " Naš?" Pitao sam. " Ne mislim na tebe i mene budalo jedna. " Uf kako reče to, odmah mi beše lakše nekako. A meni u glavi, kakav naš simbol. O bože. " To je simbol Nataše i mene." Reče on.

Nataša je inače njegova devojka već godinama. Čini mi se da sam pisao o njoj ovde i o tome kako su se njih dvoje smuvali, ali eto samo da spomenem još jednom.

Kao što vidiš ovo naopačke ćirilično B (Б) je ustvari latinično L i P , ali kada se okrene i razdvoji. Što bi značilo Luka Premović. Dok ovaj drugi znak podseća na vrh strele, a ustvari to je N i V, samo kad se okrene i razdvoji. Što bi značilo Nataša Vasić. "

Dok je sve to pričao izvadio je telefon i fotografisao. Verovatno će kad ode kući njoj da šalje i da joj piše kako njihova ljubav nema granica i ostala sranja. Moj odgovor na to je bio da je malo puko.

Prekalupio je onaj nož i rekao mi da idemo. Dozivao je Milicu kako bi stigli pre mraka da se spustimo, a imali smo još nekih 15, 20 minuta do zgrade Tv Mosta. Taman kad smo krenuli da se spuštamo, ja sam se setio da nisam urezao ime na klupi pa sam zamolio Luku da mi da nož i da oni idu, a da ću ih ja stići brzo. Pošto je noć padala i bilo je sve hladnije. Urezao sam samo incijale svog imena KP i krenuo da ih stignem.

Ponovo je pogledao onaj simbol i opet rukom prelazio preka njega, ali i dalje nije mogao da shvati šta da radi sa tim simbolom. Seo ja prekoputa na kome je simbol urezan i dao se u razmišljanje. Glavu je zabacio iza, a ruke naslonio na naslon, zatvorio je oči i pokušao je maksimalno da se opusti. Blagi vetar je duvao nanoseći mu sneg preko lica. Kroz glavu su mu prolazile reči njegovog brata kao i reči dok mu je objašnjavao šta taj simbol znači.

Konačno je shvatio. Otvorio je oči i krenuo je brzo da trči niz stazu kojom je upravo došao. Na brzinu je pogledao na sat i imao je nešto više od dva sata da stigne na voz. Seo je u auto i krenuo nazad za Mitrovicu.