Ljubav Pobeđuje

Poglavlje18

Ešli

Kažu u muci se poznaju junaci Stefan je bio moj junak. Nakon što sam se onesvestila u njegovom stanu poneo me je do auta, organizovao sve svoje ljude da traže Patrika čak je organizovao i žene da ga traže. Zaista ne bi znala na koji način da mu se zahvalim. Ganulo me je njegovo delo, a njegove reči pogotovo rekao je da mu je stalo da me voli. To drugo verovatno je bilo u afektu ili naboju straha i željom da me uteši. S kojim god da je razlogom bilo zahvalna sam mu, misli mi je prekinulo zaustavljanje automobila, podigla sam pogled i videla da smo stigli u zoološki vrt mesto je bilo puno policije. Izletela sam iz auta i potrčala unutra, čula sam iza sebe kako mi Stefan viče da usporim, nisam. Trčala sam koliko me noge nose sve dok nisam stigla do nane. Ona je sedela na nekoj klupici, plakala i zapomagala. Pala sam na kolena ispred nje. "Gde je nano? Jesu našli makar nešto."

Ona je podigla pogled i zatresla glavom nije imala snage da progovori, jecala je toliko glasno da su njeni krici odzvanjali svuda okolo. Okrenula sam se i ustala počela mahnito pogledom da pretražujem okolinu i videla Stefana kako upravo završava razgovor sa jednim od policajaca i kreće ka meni. Bila sam zaleđena nisam se mogla pomaći. Ĉula sam njegov glas kao kroz maglu.

"Lepotice, policajac je rekao da su sve pretražili i da ga nema nigde da moraju sačekati četrdeset osam sati pre nego što podnesu zahtev za nestalo lice..."

"Gde je mogao nestati? Nikad nije bežao, nikada..." ignorisala sam njegove reči. Osetila sam kako svojom rukom hvata moju, "Hajde idemo ga i mi potražiti." Rekao je i povukao me za sobom.

Tražili smo ga sve dok sunce nije počelo zalaziti, padao je mrak, a mene je uhvatio očaj. Nisam našla svog sina, nana je odvezena kući nije bilo svrhe da i ona bude ovde, bila je i pre umorna od silnog jecanja i zapomaganja.

"Gospođo!" rekao je neko i ja sam se odmah s nadom okrenula bio je to policajac.

"Da? Jeste ga našli?" pitala sam nestrpljivo.

"Nažalost nismo gospođo nema ga nigde, ali zoološki vrt se zatvara pa moramo svi otići odavde, unutra nije sve smo pretražili svaki ćošak, moramo sačekati da prođe adekvatno vreme, onda vi treba do dođete u stanicu i podnesete prijavu o nestanku, a mi ćemo onda od sudije zatražiti snimke kamera. Žao mi je pre toga ne mogu ništa da uradim. Idite kući možda je otišao tamo..."

Gledala sam u njega i činilo mi se kao da čujem samo bla bla bla klimnula sam mu glavom i okrenula se da se uputim ka izlazu zoološkog vrta. Stefan je bio na telefonu pričao je sa nekim. Kad sam mu prišla videla sam da ima smrknut pogled i besnu grimasu na licu, srce mi je zatutnjilo želudac mi se okrenuo, za to lice potrebno je ili da je nešto saznao što je loše, ili da nije ništa saznao.

Kad sam mu prišla, prekinuo je razgovor i zagledao se u mene. Sada mu je na licu bila briga i saosećanje.

"Ima li nekih novosti?" pitala sam. On me je zagrlio oko struka i poveo ka izlazu ne rekavši ni reč. "Policajac je rekao da odem kući da je možda tamo pobegao, ali Stefane ja znam da on nikad ne bi pobegao nani."

Stefan se okrenuo ka meni licem. "Naći ćemo ga ne brini, sad te vozim kući da vidimo da li je možda tamo, a onda te vozim kod mene u stan da malo odspavaš."

Nisam se protivila osećala sam se kao da me je teretni voz pregazio, nije bio ni kući naravno. Pregledala sam sve sobe, svaki ćošak svaki milimetar nije ga bilo nigde, ništa nije bilo pomerano ili dirano sve je bilo na svom mestu, uzela sam njegovu omiljenu igračku, plišanu žirafu i krenula ka hodniku u prizemlju. Nakon pregledanja kuće sručila sam se na pod, nisam više mogla stajati, nisam mogla disati, nisam mogla živeti. Ceo moj svet je stao, u toj sekundi kroz glavu mi je prošlo da je možda Nik uzeo Patrika. Ali nisam imala njegov broj, nisam znala gde je, tolike godine nije ni pitao za sina, zašto bi sad... Ne nije bio to Nik ne bi to uradio svojoj majci.