Ljubav Pobeđuje

Poglavlje 15

Stefan

Treći dana već primam pozive od Stefanije koji su postali već naporni u početku me je zvala da pita šta radim, onda da popijemo koju, a onda je krenula sa porukama kako non stop misli na mene i kako joj nedostajem, kako od onog seksa ne može da me izbaci iz glave. Pokušao sam na lep način da joj objasnim da je to bila greška i da među nama ne može da bude ništa, da me ne zove i da mi ne piše, da ću joj uvek pomoći i biti tu za nju kao prijatelj i da je to sve. Ali ona nije shvatala zato sam prestao da se javljam, prestao da odgovaram. Umoriće se i odustati vremenom. Tri dana takođe nisam video Ešli, ali to je već neka druga priča, nisam joj pisao, nisam je zvao, ne zato što nisam želeo nego zato što nisam hteo da smetam i da se namećem moram biti strpljiv sa njom kad bude htela javiće se.

Ustao sam sa kreveta i krenuo ka kuhinji, da uzmem flašu vode. Otvorio sam frižider i uzeo bocu taman kad sam je prineo usnama čuo sam kucanje na vratima. Polako sam spustio flašu na pult i krenuo ka vratima. Pogledao sam kroz špijunku ispred vrata bila mi je Stefanija. Naslonio sam čelo na hladno drvo i udahnuo duboko, sad je znači krenula i na vrata da mi dolazi, šta sam to bogu zgrešio. Zašto sam je jebao i primio u svoju kuću?

Odmakao sam se od vrata, na minut razmišljajući šta dalje, stavio sam ruku na hladnu kvaku i otvorio vrata.

"Znala sam da si tu, ne odgovaraš mi na poruke i pozive, pa sam došla, moramo da pričamo, ja.... ja ne mogu više, ja moram da te osetim, umirem ovde, daj mi nešto...." rekla je u jednom dahu.

Odmerio sam je od glave do pete izgledala je očajno, bila je obučena u iscepane farmerice, i izbledelu majicu, kosa joj je bila masna, podočnjaci plavi, oči krvave, kao da nije spavala danima, ili kao da je plakala satima. Stresao sam se na taj prizor i srce mi se malo slomilo, zašto sam imao tu slabost prema ženama? Zašto nisam jednostavno mogao da budem tolerantan na tako jadne i utučene žene?

Ali ovo mora da se zaustavi ovde i sada....

"Stefanija, nisam ti odgovarao, jer nemam šta da ti kažem, ne želim imati ništa sa tobom i neću te pustiti unutra, molim te probaj da shvatiš ono što se desilo... pa desilo se i na tome se sve završava..."

Rekao sam tihim, pažljivim tonom, trudeći se da budem što nežniji.

"Ali ne možeš... ja... ja ne mogu bez tebe, razumi... ti mi pripadaš.... mi smo stvoreni jedno za dru..."

Podigao sam ruku da je prekinem videći da ovo ne vodi nikamo. Zatvorio sam oči da nađem snagu koja mi je trebala da ostanem miran i pribran.

"Stefanija, ja nisam tvoj, niti si ti moja, ne pripadamo jedno drugom, ja volim drugu shvati to, molim te nemoj me više uznemiravati..."

Tada sam prvi put naglas izgovorio te reči da volim Ešli, i da voleo sam je celim svojim srcem, celo moje biće joj je pripadalo, bio sam njen u potpunosti da sa mnom radi šta joj je volja, da budem rob njene ruke.

Stefanija se namrštila i bes je sevao iz njenih očiju. "Ko je ta kučka? Koja mi te je preotela, ko je reci mi... kako sme da krade ono što nije njeno ono što pripada meni."

Izgubio sam sve živce sa tom njenom rečenicom i nisam se više mogao suzdržavati, sad sam bio besan.

"Kao prvo prekini tako da govoriš o njoj, a kao drugo niko mene nije oduzeo od tebe, jer JEBENO nisam bio tvoj koji deo te rečenice ne razumeš, a sad se gubi od mojih vrata Stefanija ako ti išta bude trebalo reći ćeš Marku, a meni se više ne obraćaj."

Sa tim rečima zalupio sam joj vrata pred nosem i krenuo nazad ka kuhinji besan kao ris, ne znam koliko je prošlo možda nekih pola sata i bes me nije ni malo napustio, nisam mogao da verujem šta je ona rekla, odakle joj pravo, da tvrdi da sam njen?