Stefan
Prošlo je pet dana, pet dugih i prokletih dana od kada sam saznao da Ešli ima dete, možda i muža. Nisam mogao da spavam nisam mogao da jedem, hodao sam okolo kao duh.
Naredio sam Marku da je prati sa posla i sazna njenu adresu, nije se javila nije pisala od one večeri, zvao sam i slao poruke kao lud, i ništa.
Zato sam odlučio da je vreme da sam nešto preduzmem otići ću danas do nje i rizikovati da sretnem njenog muža. Imam razrađenu šemu, pokucaću na vrata sa fasciklom u rukama, ako otvori njen muž reći ću da sam kolega sa posla i da sam joj došao predati neke papire, ako otvori ona izvući ću je napolje i pokušati da doprem do nje, da joj kažem da ne mora sve biti tako, da ako je muž tuče ili tako nešto možemo sve to rešiti zajedno. Ali šta ako ne želi to da reši? Šta ako joj je lepo u braku? Šta ako je samo tražila zabavu?
Nee... one suze nisu bile, jer je sretna, ti pogledi ti dodiri nisu bili samo zabava. Ne, odbijam u to da verujem.
Da li su svi ljudi koji su zaljubljeni ovakvi? Ludi, nemarni, nemarni za nečiji život, jer u ovom trenutku ja uopšte ne marim za njen život sa njim. Želim da pokušam, želim da shvatim. Ja moram da znam, zašto? Te misli mučile su me po ceo dan dvadeset četri sata, i tako danima... Bio sam na ivici ludila, počeo sam da pričam dam sa sobom. Da postavljam sebi pitanja i na ista da dajem odgovore ništa drugo u glavi nisam imao osim misli o njoj.
Pogledao sam u poruke i pronašao njenu adresu, trebalo mi je 20 minuta vožnje do tamo i bio sam nervozan, nisam znao kako će se stvari odvijati, ali kako god da bude biće.
Parkirao sam se pored ivičnjaka lepe malene kućice imala je belu ogradu uredno pokošenu travu na tremu bila je ljuljaška, a na travi mali plavi bicikli, stomak mi se okrenuo, to je sigurno od njenog sina. Imala je posađeno prelepo cveće uz stazicu i loptu sakrivenu u njemu, cela slika bila je slika nekog idealnog života. Idealne kuće, idealne porodice. Pogledao sam okolo i nisam video njen auto.
Možda je uzeo njen muž... A možda je samo ostala duže na poslu... Morao sam se tešiti, jer mi ništa drugo nije preostajalo....
Otvorio sam vratanca od kapije i krenuo ka ulaznim vratima, pokucao sam jednom lagano, kad niko nije otvarao pokušao sam još jednom jače, već sam želeo da se okrenem i odem misleći da nema nikog, ali vrata su se otvorila, a ispred mene nije bilo nikog.
Shvativši da je neko ipak morao da otvori pogledao sam dole, i da tu je bio , mali plavi dečak sa izraženo zelenim očima. Ĉinilo mi se da ima oko pet, šest godina.
Ĉučnuo sam lagano ispred njega i pogledao ga pravo u oči, pružio sam mu ruku i rekao.
"Ćao, ja sam Stefan, da li ti je mama kući?"
Dečak je zatreso glavom za ne, "A kako se zoveš?"
Dečak me je pogledao nasmejao se i rekao, "Zovem se Patrik i imam 5 godina," pokazavši rukom broj. Nisam mogao da se ne nasmejem.
"Pa lepo Patrik ti si veliki dečak... a tata da li ti je tata tu, ili si skroz sam kao veliki dečak?"
Išao sam lagano oko njega, možda uspem nešto da saznam. Patrik je napravio tužnu facu i spustio glavu, super samo mu treba da još mali počne plakati, ali na moje iznenađenje podigao je glavu i hrabro rekao.
"On isto nije tu, otišao je davno i nije se nikad vratio, tu je Noemi, ali je u kupatilu, ona je moja drugarica i ona me čuva dok nema mame."
Ja sam lagano klimnuo glavom znači tate nema, super... Mislim nije super po dete, super je po mene, mali je skroz bio sladak i pričljiv.
आप पढ़ रहे हैं
Ljubav Pobeđuje
रोमांसNisam još ništa uradio, ali obećavam ti da ću ga naći,vratiću ti ga u naručje živog i zdravog makar mi to bilo poslednje u životu...
