Njegov srećan kraj 🔚

33.

NIKOLAS

Probudio sam se u bolničkoj sobi, okružen članovima svoje porodice. Bio sam svestan onoga što su mi uradili, ali sada sam to donekle shvatao i nisam ih previše krivio zbog toga. Mozak mi je prebrzo radio i bez razmišljanja sam se uspravio i upitao ih kako je Viktorija.

"U šok sobi je, operacija je završena pre četiri sata, nije se još uvek probudila iz anestezije, ali nadam se da će sve proteći u najboljem mogućem redu", Gabriel, koga do tog trenutka nisam ni primetio, objasnio mi je.

Osetio sam ogromno olakšanje znajući da je makar ona dobro, ipak je to moja Viktorija, ona je najjača žena koju sam ikada upoznao.

"Želim više detalja...", upitno sam ga pogledao:"Kako je protekla operacija? Da li je bilo komplikacija? Šta se desilo sa fetusima?"

"Neću te lagati, bilo je dosta komplikacija zbog kojih nismo mogli zaustaviti krvarenje, učinio sam sve što sam mogao, ali na kraju smo ipak morali uraditi histerektomiju da bi je spasili. Bebe su imale slab srčani ritam kada smo ušli u salu, ali su ipak bile žive, brigu o njima je odmah preuzeo tim lekara na čelu sa Teodorom, oni su na odeljenju neonatologije. Za više informacija ćemo morati da sačekamo njega."

"Viktorija će biti dobro?", upitao sam ga:"Histerektomija je nesumnjivo bila najbolja opcija u njenom slučaju..."

Trebalo mi je makar još jednom da čujem da će ona biti dobro, samo da bih poverovao u sve to; jer psihološki gledano, u ovakvim trenucima mozak je mogao čuti ono što poželi.

"Nadam se najboljim prognozama, njenom telu će biti potrebno vreme da nadoknadi izgubljenu krv i ranama će biti potrebno duže vremena da zarastu, ali ne vidim razlog zbog kog se ne bi u potpunosti oporavila", rekao mi je uz blagi osmeh.

"Hvala ti Gabriele, zauvek ću biti tvoj dužnik, spasao si moju porodicu..."

"Drago mi je što sam bio u mogućnosti da pomognem, ali bih ipak sačekao Teodora sa novostima pre nego što krenemo sa slavljem."

Svi su živi i to mi je najbitnije, biće potrebno vreme da se oporave, ali potrudiću se da uz sebe imaju najbolju negu. Možda će za nas ipak postojati srećan kraj posle svega...

"Ž-želim da odem do Viktorijine sobe, želim da budem uz nju", okrenuo sam se ka svom prijatelju, znajući da ne mogu ući bez njegovog odobrenja.

"Znaš da ne praktikujemo ulaz u šok sobe, ali posle svega što si prošao, ne mogu ti zabraniti da je vidiš. Možemo krenuti čim se spremiš", uz ove njegove reči bio sam najzahvalnija osoba na ovoj planeti, konačno ću je videti...

"Čestitam Nikolase, posle vaše mukotrpne i naporne borbe, ipak ste se izborili za najvrednije darove života", Elena me gledala sa suzama radosnicama.

"Hvala ti mama, nadam se da ćemo uskoro napustiti ovu bolnicu kao porodica."

Moji roditelji su izašli iz sobe ostavivši me da se presvučem, a ja sam za manje od pet minuta bio spreman da je vidim. Imao sam neki loš predosećaj, nešto kao da mi je govorilo da ne može sve biti savršeno, ali sam se trudio da ga potisnem i ignorišem...

Ulaz u deo bolnice u kome su se nalazile šok sobe mislim da mi nikada do sada nije bio ovoliko težak, kroz bolničke prozore mogao sam videti mnoštvo ljudi, kako onih starijih, tako i dece koja su se borila za svoj život. Gledao sam njihova slabašna i iscrpljena tela nekim drugim očima, nisam obraćao pažnju samo na jednu osobu, kao što sam to radio sa svojim pacijentima, gledao sam ih kao jednu celinu; svako od njih je imao svoju priču i borbu. Na samom kraju hodnika ugledao sam je tako bledu i slabu, telo joj je bilo prikačeno na mnoštvo mašina, ali ipak je disala.