Njegov srećan kraj 🔚

24.

VIKTORIJA

Nikolas je pre nedelju dana otputovao da bi nadgledao rad bolnice u Vašingtonu, a ja sam morala ostati kod kuće jer sam ipak i ja morala da radim na pravnim slučajevima.

Uz Flejmove se nisam mogla osećati usamljeno, ali ipak sam osećala prazninu zbog odsustva verenika, pozivi i poruke ipak nisu mogli zameniti njegovo prisustvo i njegove dodire. Par puta sam čak bila u oskušenju da kupim avionsku kartu i da ga posetim, ali sam znala da sebe ipak moram navići i na njegovo odsustvo. On nije mogao uvek biti uz mene, a ja sam se osećala kao da je sva moja nezavisnost koju sam imala nekako nestala, jer sada život nisam mogla zamisliti bez njega.

"Optužbe protiv privatne bolnice koja je u posedstvu doktora Džejkoba Flejma se odbacuju zbog nedovoljnih dokaza i neuverljivog svedočenja, svi ste slobodni!", sudija je uzviknuo, a ja sam zadovoljno ustala i namestila svoje poslovno odelo. Sakupila sam papire koje sam imala kod sebe, pakujući ih u torbu, a zatim sam pozdravivši članove veća i sudiju izašla iz sudnice.

Pobedonosno sam se nasmejala krećući se ka izlazu zgrade, a zatim sam otišla do svog auta, bacila sam pogled na sat koji sam imala na ruci i shvatila da se moje današnje radno vreme završilo pre tačno dvadeset i šest minuta; što je označavalo da sam slobodna da se vratim porodičnoj kući.

Tamo me je dočekala porodična atmosfera, David se igrao sa njegovim igračkama, a Andrea je u rukama držala Stefana koji je pre par dana napunio tri meseca, život je bio je zaista  neverovatan jer sam dobila priliku da gledam odrastanje tog malog dečaka; svakim danom je rastao sve više i nastavio bi da nas iznenađuje koliko je brzo napredovao. Andrea je izgledala umorno, podočnkaci su joj bili izraženi, a lice bleđe nego inače jer je i Damien već par dana bio odsutan, a brinuti o dva deteta nije ni malo jednostavno.

"Kako je bilo na suđenju?", upitala me zainteresovano kada me primetila.

"Dobili smo slučaj, sve optužbe su odbačene", rekla sam ponosno.

"Drago mi je što to čujem, ali svi smo verovali u tebe, tako da i ovo nije veliko iznenađenje", blago mi se osmehnula.

"Andrea, otići ću da se presvučem, a zatim ću ja preuzeti Davida i Stefana, potreban ti je odmor", rekla sam joj, ali ona je odmahnula glavom.

"Viktorija, ja sam dobro, ti treba da se odmoriš posle napornog dana", rekla je.

Uvek samostalna i dobrodušna, nikada nije olako prihvatala pomoć drugih, iako joj je bila preko potrebna. Smatrala je sve sopstvenom odgovornošću i nije želela druge da opterećuje svojim problemima; ali tako bi samo sebe preopteretila obavezama.

"Andrea, neću se raspravljati sa tobom, ne možeš uvek odbijati pomoć, ne moraš sve da radiš sama, a ja zaista želim da ti pomognem", iskreno sam joj rekla.

"Izvini, samo... Davida sam odgajala sama i navikla sam da za sve budem sama odgovorna, to je jednostavno jače od mene", blago mi se osmehnula.

Ona i ja smo bile toliko različite, a ipak toliko slične.

Posle kraćeg ubeđivanja sa njom otišla sam do Nikolasove i moje sobe da se istuširam i presvučem u nešto udobnije od uske suknje i sakoa. Čak i posle nedelju dana od njegovog odlaska, soba je i dalje mirisala na njega i taj miris mi je prijao.

Sve je bilo na svom mestu, jer sam navikla da mi sve bude uredno; trudila sam se da svojom selidbom ne promenim previše izgled njegove sobe i verujem da sam u tome uspela, ali ipak sam morala dobiti pola njegovog ormara.Na policama pored njegovih medicinskih knjiga nalazile su se naše zajedničke slike na kojima smo iskreno bili srećni i zaljubljeni, sećala sam se da ja nisam želela da se slikamo, ali on je uvek insistirao na tome; a ja sam mu sada na tome bila zahvalna.