Njegov srećan kraj 🔚

17.

VIKTORIJA

Dani su mi prolazili u četiri zida sopstvene sobe, nisam izlazila, niti sam odlazila u kompaniju. Jednostavno nisam znala šta treba da učinim sa životom, brinula sam se i osećala neopisivu prazninu u sebi.

Nisam razgovarala ni sa kim sem sa Agatom koja bi mi donosila obroke i na kratko porazgovarala sa mnom pokušavajući da me nagovori na to da ponovo razgovaram sa roditeljima o svemu; ali ja je ipak ne bih poslušala. Želela sam da se izolujem od ostalih i sama pokušam da odlučim šta bih trebala da uradim i ako sam shvatala šta je bilo najbolje za Nikolasa.

Time što bi mi oduzeli posao i karijeru, oduzeli bi mi sve do čega mi je stalo, jer ja sam ceo svoj život posvetila napredovanju na poslu i građenju karijere koju su oni tako lako mogli uništiti, a ja tu ništa ne bih mogla promeniti.

Posle svakog Nikolasovog poziva nisam mogla da kontrolišem svoja osećanja i suze bi same potekle. On nije ništa znao o onome šta mi se dešavalo i mislim da je tako bilo najbolje, ali primećivao je da nešto nije u redu, ali bih ja to vešto negirala. Brinuo se za mene, više od bilo kog drugog muškarca, a moje srce bi ubrzano zakucalo na zvuk njegovog glasa.

Da samo on nije bio tako brižan i pun ljubavi prema meni ne verujem da bi mi bilo ovako teško da raskinem sa njim, ali znala sam da ukoliko to učinim moje srce ni jednog muškarca neće toliko zavoleti, čak ni tog Romana. Osudila bih samu sebe na brak bez ljubavi i poštovanja i to po cenu da zadržim svoju karijeru, ali i cenu njegove sreće.

Znala sam da je brak mojih roditelja bio ugovoren da bi se učvrstili odnosi između dve suparničke kompanije, ali nikada nisam očekivala da ću se i sama naći u takvoj situaciji. Njihov brak je bio samo pisani dokument, između njih nije bilo ničega sem međusobnog poštovanja, a ljubav se nije rodila ni posle svih ovih godina i troje dece koje su imali. Plašila sam se ovoga, ali shvatala sam da je i moja sudbina ista.

Nisam bila sigurna ni da li su nas ikada iskreno voleli ili smo pak bili samo potreba za naslednicima, jer način na koji su se odrekli mog blizanca nije način na koji bi roditelji trebali da postupe iz razloga što je želeo da prati svoje snove, daleko od obaveza koje za sobom nosi porodično ime.

Blago kucanje na vratima me vratilo iz sopstvenih misli, a Agata je ubrzo ušla, dok sam joj na licu videla zabrinutost zbog mog ponašanja.

"Gospođice, Vaši roditelji žele da znate da će večeri prisustvovati i mladi gospodin Romano i žele da budete pripremljeni, za tu priliku unajmili su najboljeg stilistu, šminkerku i frizerku koje će uskoro stići", rekla je dolazeći do mog kreveta.

"Naravno Agata, žele da izgledam najbolje moguće, jer će tako možda dobiti bolju ponudu za svoju bezvrednu ćerku", rekla sam uz ironični osmeh, a ona je duboko uzdahnula.Svaka izgovorena reč me je bolela, ali to je bila surova istina.

"Gospođice, Vaši roditelji žele sve najbolje za Vas, Vašu ruku su zatražili mnogi prosci pre gospodina Romana, ali ni jedan od njih nije bio ugledan i prijatan za oko kao on. Lično Vas uveravam da ste vas dvoje sličniji nego što to mislite, oboje ste vredni i posvećeni poslu, a imate svo vreme ovog sveta da se bolje upoznate", rekla je, uzevši moju ruku u svoju pružajući mi majčinsku utehu koja mi je bila toliko potrebna.

Nisam znala kakva je osoba bio taj muškarac, roditelji i Agata su za njega imali samo reči hvale i za njega se pričalo uz divljenje koje nisu skrivali, ali ja nisam ništa znala o njemu. Agata mi je govorila da su nas njegovi roditelji često posećivali dok smo još bili deca i da smo se Antoni i ja dobro slagali sa njim, ali sve je to bilo pre više od dvadeset godina. Očajna da saznam nešto više o njemu, pokušavala sam da na internetu tragam za informacijama, ali tu su bili samo članci o uspesima koje je nizao, ali ni jedna njegova slika.Sve ove godine proveo je putujući i radeći po mnogobrojnim porodičnim kompanijama, ali iz senke je izašao tek kada je njegov otac preminuo.