Njegov srećan kraj 🔚

11.

VIKTORIJA

Dani sa Nikolasom su mi prebrzo prolazili, jer sam uživala u svakom trenutku. Želela sam ga za sebe, želela sam da uvek bude uz mene.

"Hajde ispravi i savij nogu", rekao je objašnjavajući mi vežbe koje je želeo da radim.

"Neću to da radim", rekla sam odmahujući glavom i smejući mu se.

"Rekla si da želiš što pre da se oporaviš, ako je to tačno moraš vežbati tu nogu", rekao je ozbiljno.

"Nikolase, možemo li to kasnije da radimo?"

"Ne, ne možemo", rekao je blago mi savijajući i ispravljajući nogu u zglobu.

Osećala sam blagi bol i neprijatnost dok je to činio, ali nisam želela da to vidi.

"Boli?"

"Ne, dobro sam."

"Viktorija, moraš mi verovati sa ovim i biti iskrena", rekao je zagledavši se u moje oči, a ja sam se izgubila u njegovom pogledu.

"Osećam blagi bol, ali to je više jak osećaj neprijatnosti", rekla sam iskreno i dalje zagledana u njegove oči.

Njegova pojava je tako uticala na mene, u prethodnom periodu kada god sam pokušala da ga slažem na kraju bih popustila i rekla istinu. Njegove duboke zelene oči zagledane u moje su iz mene jednostavno izvlačile istinu.

"Znači da ti se noga još uvek nije oporavila i da ćeš morati još neko vreme da odmaraš, a uz to ćeš morati da radiš i vežbe za jačanje zgloba."

Uzdahnula sam čuvši ovo, ali se nisam pobunila jer sam znala da mi to ne bi pomoglo, jer je on znao kako da dobije ono što želi.

"Ma hajde, nije zanimljivo da prećutiš svaki moj savet, navikao sam na tvoje zanovetanje", rekao je kroz osmeh.

"Izgleda da sam shvatila da te ne mogu nadgovoriti kada se radi o medicini, jer to je ipak tvoja specijalnost", nasmejala sam se.

Iznenada sam čula otključavanje vrata i Antonijev glas.

"Viktorija, stigao sam...", rekao je ulazeći u dnevnu sobu, a zatim se zagledao u Nikolasa i mene, mogla sam videti kako mu je pogled prelazio sa njega na mene.

Nisam znala zašto se ovako rano vratio, jer je trebao da na toj konvenciji ostane još najmanje dva dana.

Bila sam zabrinuta, jer on nije trebao da sazna za ovo, niko nije trebao da zna; sve što sam osećala u ovom trenutku bio je strah od osude mog blizanca. Duboko u sebi znala sam da ne bih trebala ovako da se osećam, ali bilo je to ipak jače od mene. Osećala sam se kao da ne zaslužujem da budem voljena.

"Nikolase?", upitno ga je pogledao:"Šta ti radiš ovde?"

"Nadam se da si dobro putovao", Nikolas ga je smireno pozdravio, a zatim mu i odgovorio:"Viktorija je doživela nezgodu i ja sam se ponudio da joj pomognem pošto ste Alehandro i ti bili odsutni".

"Kako si ti uopšte saznao da se ona povredila?"

"Odrađivao sam smenu u hitnoj kada je primljena, a poznajući Elenu i sam znaš koliko ona voli i ceni tvoju sestru, a pošto sam ja bio slobodan ovih dana ponudio sam se da joj pomažem dok se ne oporavi", Nikolas mu je objasnio, ali nas je moj blizanac i dalje sumnjičavo gledao.

"Nadam se da nije ništa ozbiljno", rekao je Antoni sada pogled premestivši na moju zavijenu nogu, dok sam mu posle dužeg vremena u glasu začula zabrinutost.

"Uganuće, ali pošto u početku nije mirovala pogoršala je povredu i produžila vreme oporavka."

"Hvala ti što si brinuo o njoj", moj brat mu se iskreno zahvalio.