#𝟏 ∣ 𝙏𝙍𝙊𝙅𝙀 𝙉𝘼𝙅𝙎𝙈𝙍𝙏𝙊𝙉𝙊𝙎𝙉𝙄𝙅𝙄𝙃 [𝟐𝟎𝟏𝟖]

[ Part 8 ]

"Ana je zvala"-nervozno nas obavesti Sofija poskakujuci s' noge na nogu.

Usla sam sa Janom i Sofijom u Andjelinoj sobi gde su vec bile Helena i Andjela pricajuci sa Anom preko skajpa. Ana je bila u onim skupim kupacima kostimima koje mozes videti samo na modelima, kosa joj je bila mokra ali kao da je sredjivala da bi bas tako izgledala blago je podignuvsi naocarima za sunce. Imala je blagu sminku na licu i izgledala je top, kao sto bi ljudi rekli. Ali meni se ona nije svidela. Uvek me je nervirala kada je od misa pravila slona. Ne razumem kako Andjela moze da se druzi sa njom, ali to je ipak Andjela. Moze da se stavi u bilo ciju kozu i razume tu osobu bolje nego ona samu sebe. Ni ja ne znam sve o Ani ali ovo sto znam me tera na zivciranje. Nacin na koji je pricala, zamahivala ponekad kosom, prevrtala ocima.

"...i onda smo setali plazom"-rekla je sa najvecim osmehom-"Ali je bilo toliko jako sunce da sam izgorela iako sam imala namazanu kremu"-prevrnula je ocima smoreno.

Andjela se nasmejala.

"Ili ti si pocrvenela...zboogg..."-sad se zacerekala.

"A pa i zbog toga malo, mislim..."-zamahnula je rukom sklonivsi kosu preko ramena.

"Cula sam da trazite tog treceg mejnija"- sada je vec normalno spustila ruke na sto i uputila svu paznju ka Andjeli.

"Da, direktor mislim da je počeo da ludi...trazi od nas da nadjemo tu osobu a na ovoj planeti ima jedno 7 milijardi stanovnika..."-rekla je Andjela iznervirano skrenuvsi pogled sa ekrana laptopa.

"On pa stvarno nije normalan"-uzdahnula je Ana prevrnuvsi ocima.

"Sledeca meta nam je Danska, Helena je dobila ideju da trazimo po mentalno obolelim osobama koje su pricale kako cuju neki glas u glavi...nasle smo clanak o jednom decaku, tinejdzeru, iz Danske"- Andjela joj je objasnila.

"Pogledacu i ja da li ima ovde u Britaniji neki takav podatak"

"Where have you been?"- cuo se muski glas sa Anine strane.

Kayl nas je pogledao nagnuvsi se preko Ane, bez majce.

"She will talk to you later"-nasmesio se i prekinuo poziv.

Andjela samo sto nije pukla od smeha, Helena se smesila.

Zazvonilo je poznato zvono skajpa i Andjela se javila sam da bi videla Anu kako se smeje kao luda i Kayla koji je ponovo pruzio ruku da prekine poziv.

"Debili"-prokomentarisala je Andjela smejuci se dok je gledala u prekinuti video poziv.

"Pa normalno da je Ana nasla nekog sesi kad je i ona ovakva lepotica, pu pu...kad cu ja naci takvog lepotana kad gle kakva sam koza"- Jana je zapocela mandajuci rukama.

"Evo ti John"- Andjela je odjednom rekla a meni je nevidljiva maceta presekla stomak.

Srce me je odmah zabolelo i jedva sam disala. Ostali su gledali u Janu a Andjela je bacila pogled na mene i podigla kutak usana pre nego sto je vratila pogled na Janu koja je razmisljala o Johnu verovatno. Ona zna, ona zna, o Boze, Andjela me je provalila pre nego sam izbila Johna iz glave. O ne, ne...ne, ne , neee... Sta da radim? Da li ce im reci? Ne, Andjela nije takva. Ali drugi ce skontati ako se ne vratim u normalno. Disi, disi.

"John jeste bomba ali prevelika za mene, ne bi me ni pogledao"- Jana je zakljucila udarivsi pesnicom o dlan.

"E, kakva si ti Jano, neko ima da ga preuzme kao sto je Hinata Naruta"-rekla je Andjela zezajuci se.

Sofija je ispustila zvuk naglo prekinutog smeha prekrivsi rukom osmeh, dok je Helena pomerila glavu u drugom pravcu.

"TA TEMA JE TABU TEMA, JEL JASNO"- Jana je viknula podignuvsi prst da je i meni bilo smesno.

"Znaci idemo u Dansku?"-upitala je Sofija skrenuvsi sa teme.

"Da, sto pre to bolje"-rekla je Helena bacivsi pogled na digitalni sat telefona.

"Idem da se pakujem"- rekla sam i izasla iz sobe.

Udahnula sam i izdahnula udaljivsi se od vrata Andjeline sobe. Prosetala sam prvo hodnicima pre nego sto sam krenula ka svojoj sobi. Andjela je projurila pored mene i pre nego sto sam uspela da izgovorim bilo sta John je projurio takodje za njom. Andjela je otvorila vrata moje sobe i bacila nesto unutra zalupivsi vrata. Otrcala je dalje dok je John zakocio i usao i moju sobu. Srce je krenulo da mi udara kao zvono za pocetak meča, ali ovo zvono nije prestajalo. Odzvanjalo mi je u glavi dok sam stajala na sredini hodnika, samo par metara dalje od moje sobe. Udahni i izdahni, Andrijana. Krenula sam ka svojoj sobi i pretisnula kvaku. Zatekla sam John kako proverava iza mog ormana. Otvorila sam usta sa zeljom da kazem "Treba li pomoc?" ali iz mojih usta nista nije izaslo. Previse sam bila nervozna.

"Treba li pomoc?"-rekla sam svojim klasicnim promuklim glasom.

John se momentalno okrenuo.

"Jedan mentalni pacijent je bacio ogrlicu moje majke u tvojoj sobi"-rekao je iznervirano.

"Pomocicu"-rekla sam i odmah krenula da trazim ispod stola i namestaja.

"Ti si iz one Andjeline grupe?"-upitao je dok je svetlom telefona pokusavao da bolje vidi iza ormana.

"Da"-kratko sam odgovorila.

Sta ako kazem nesto sto ne treba? Nesto da ispadnem budala, od same pomisli mi se jezi koza. Moram da pazim na izbor reci. Bacila sam pogled na Johna, crna majca i crne farmerice, nestasna crna kosa sa cupercima po licu dok je izgubljeno trazio nesto njemu vredno. Da li bi sa takvim pogledom trazio mene? Ili Andjelu? Mislim da je tema Andjele zatvorena, bilo je glupo sto sam mislila da mu se ona svidja. John je tako nestvarno lep, videla sam ogrlicu, tacno ispod ormana. Krenuo je da pogleda ispod...

"Mislim da vidim nesto"-rekla sam glumeci dok sam brzo uzela svoju srebrnu narukvicu sa ruke i sakrila je ispod stola kod kojeg sam ja bila.

Ostani jos malo...