#𝟏 ∣ 𝙏𝙍𝙊𝙅𝙀 𝙉𝘼𝙅𝙎𝙈𝙍𝙏𝙊𝙉𝙊𝙎𝙉𝙄𝙅𝙄𝙃 [𝟐𝟎𝟏𝟖]

0.5 / posetilac

Prožimaju me čudni žmarci od Džordžije, daje mi osećaj da joj verujem ali sama pojava i njen glas, reči koje kaže, uvek me vrate korak nazad.

Čekala sam i osluškivala, čula sam kao tihi pucanj stakla a zatim i pomeranje mojih sveski sa stola. Uspeo je da uđe, ne znam oko, ali čujem ga kako pokušava da se spusti niz stolicu. Kada se stolica okrenula, pošto je kompijuterska stolica sa točkićima, mogla sam sasvim čisto i pažljivo da ga posmatram.

Mučio se sići sa stolice, kako je imao kratke noge. Njegova dlakava stopala insekta su napokon dotakla tlo mog parketa i mogla sam čuti tihi izdah olakšanja.

"Drži ga"- rekla sam Džordžiji koja je pohitala mrzinom munje, ali velika buba nije bila toliko naivna jer je uspeo da izbegne njeno hvatanje.

Pridigla sam se blago sa kreveta, nestao je negde. Mali vatromet pored mene je izazvao da se trgnem veoma jako i da razogračim oči.

"Ti mlada damo ideš sa mnom..."- njegov akcenat je bio njujorški, što mi je odmah dalo do znanja da nije iz moje okoline grada.

Džordžija je pokušala ponovo da ga uhvati ali je izveo isti trik i nestao. Pojavio se na mom stolu sa ogledaom koji je bio u dnu kreveta.

"Bez šale, Anđela, moraš da pođeš samnom u centar. Saznala si za svog čuvara, kao i ovaj svet-"- prekinuo je jer ga je Džordžija ponovo pojurila, pojavio se nazad pored mene i nastavio.

"Tvoj čuvar je opasan, i moraš poći samnom..."

"Stani"- podigla sam ruku i sprečila Džordžiju na centimetar od pčele.

"Ja sam Hans, mejni trenutnog sekretara direktora velikog centra za čuvare i mejnije..."- pružio je ruku, imala je tri prsta sa palcem, žuta i prekrivena sitnim dlačicama.

"Um...drago mi je"- polako sam krenula da pružam ruku da ne bih ispala nepristojna ali je on već uhvatio moju i protresao je.

Sa zgađenim izrazom lica sam gledala u svoju ruku kao da je kontaminirana neizlečivim virusom.

"Pre nego ti kažem išta više, moraćeš da potpišeš ovu saglasnost da pristaješ da odeš odavde i nikad više ne stupiš u kontakt sa svojom porodicom i bilo kojim krvnim srodnicima kao i poznanicima..."

"Šta?"

"To je tvoja odluka, ali ih stavljaš u opasnost time što ostaješ u kontaktu sa njima..."

Želim da odem zauvek odavde, oduvek sam to želela, ali sada kada imam priliku se premišljam. Prvenstveno zbog prijatelja, nedostaće mi soba, moje mačke.

"Mozeš li da mi daš malo vremena? Pola sata će biti dosta..."

"Naravno!"- poleteo je i uz mali pucanj stakla prošao kroz zatvoreni prozor.

Osvrnula sam se na svoju sobu, pokušala sam da zapamtim njen raspored i sve u njoj. Moj radni sto uvek natrpan sa milion svezaka, papira, pribora i knjiga. Nalepnice u vidu uramljenih slika sa jednorogom, police tik pored njih i prozor kroz kojeg bi tokom sunčanih dana prolazila zaslepljujuca svetlost crepova kuće pored. Moj mali kutak u kojem sam stalno pravila razne sitnice i male poklone za šačicu meni dragih osoba. Radna kancelarijska stolica, crne kože, za koju sam vredno skupljala novac da bih je priuštila.

Moje mačke će mi nedostajati puno, znam da su snalažljive jer većinu dana provode na ulici. Verujem u njih, koliko puta sam se svađala sa roditeljima kako su one nežna bića, a ne stetočine i gamad kojoj baciš suvog hleba jednom na dan i koju teraš tojagom kao da su stoka.

Odlazim.

Sa njima više neću nikada stupiti u kontakt, nedostajaće mi baka i deka čiji sam bila ponos i jedina nada da ako ne od moje majke, barem od mene ima nade da ću biti neko sa kome će glasno da se hvale i koga će da vrednuju više od nje.

Odlazim, i ne vraćam se.

Nedostajaće mi Ana i školski prijatelji i poznanici, profesori koji su u meni videli potencijal. Zahvalnice i nagrade koje sam osvojila sa ne mnogo truda, iako sam sposobna za veliko moje samopouzdanje ova kuća ubije u roku od jedne sekunde. Mrzim je, ali sećanja nikad neću moći da izbrišem.

Skupljam što više stvari iz svoje sobe, iskrala sam se i donela veliki tamno zeleni kofer iz prizemlja i u njega ubacila moju zimsku i letnju odeću. Unutra sam stavila i jedne svoje patike, imitacija crnih starki, a čizme ću sada obući kada budem odlazila.

U svoj ranac iz škole sam stavila omiljene knjige, sveske, fasciklu punu papira sa mojim crtežima. Svoju fotrolu punu pribora, leksikon, svoje dnevnike. Izgledao je kao da će svakog trena pući. Obukla sam crni kaput i crne čizme. Prenela sam kofer preko stepenica i pažljivo ga iznela iz kuće sa svojim rancem.

Nadam se da me neko neće videti, ipak je deset preko noći.

"Nadam se da umeš da voziš, jer ja ne mogu da dohvatim pedale..."- auto je krenuo da se pojavljuje na sredini ulice.

"Kako si ga onda dovezao ovde?"- upitala sam ono što mi je prvo palo na pamet.

"Veoma teško, u gradu sam već od ujutra. Od tada pokušavam da ga dovezem bez sudara i napokon sam uspeo..."

"Ali nemam vozačku..."- to ne znači da ne umem da vozim, oduvek sam posmatrala kako moj otac vozi a deka mi je objasnio kako.

"Niko te ionako neće videti"- nasmejala sam se njegovoj šali jer auto može da bude nnnn

Ubacila sam brzo pozadi kofer i ranac i sela za volanom.

"Ja ću biti tvoj navigator, a sada, vozi napred"- pretisnuo je dugme i mutni sloj tečnosti je prešao preko auta a zatim se izgubio, pretpostavljam da je to nevidljivost.