#𝟏 ∣ 𝙏𝙍𝙊𝙅𝙀 𝙉𝘼𝙅𝙎𝙈𝙍𝙏𝙊𝙉𝙊𝙎𝙉𝙄𝙅𝙄𝙃 [𝟐𝟎𝟏𝟖]

0.4 / džordžija

Telo mi se paralizovalo od straha, stiskala sam šake u džepovima dok mi je vilica lagano podrhtavala kao da mi je mraz, iako mi je bilo i više nego toplo u zimskom crnom kaputu kojeg sam nosila.

Iz crne isparine se polako formirala figura i napokon sam videla kako izgleda van senki i crne magle. Na glavi je imala metalnu krunu, povijenu ka nazad. Ispod toga se prostirala crna prava kosa, srednje dužine. Oči su joj bile poput gorećih belih plamenova, oblika badema kao i kod ljudi, ali ništa ljudskog u njoj. Ostatak lica je bio crn, nos se nije nazirao kao ni usta, jedino su se videle njene oči.

Na ramenima je imala oklop kao po ostatku tela, iz ramenog dela oklopa su izlazili po jedan šiljak blago zabačen ka pozadi. Pri kraju ramenica je bio još po jedan samo manji. Oklop na trupu je išao uz njeno telo i bio je od istog metala kao i ramenice i kruna. Imao je izlivene grudi a izbočina od ramenica se nastavljala preko njega i spajala između njih.

Na kukovima je imala metalni kaiš u V obliku ispod kojeg su se bočno spustali metalni listovi dostizajući kolena. Noge su cele bile prekrivene metalnom mrežicom krupnih rupa a noge su isčezale kod stopala što je davalo izgled da ledbi.

Šake su joj bile crne a vrhovi prstiju poput oštrica na kojima su na zglobovima izlazila mala uzdignuća koja su na sredini išla još malo ka gore i bila poput malih šiljaka.

Zahihotala se a glas se čuo udvoje, duplirano i daleko kao eho. Stavila je ruke na moja ramena i mogla sam da osetim hladnoću i ruke na njima od čega sam krenula vidno uznemireno da dišem. Par čoveka pri prozoru i žena pored metalnog stuba blizu mog su me primetili.

"Posmatram te u odrazu od kako si ušla..."- zahihotala se ponovo i stisnula mi ramena -"A kako me vidiš, mogu da te dodirnem..."

Žena je htela da me upita da li sam dobro ali sam ja odmah istrčala istog trena kada su se vrata otvorila na sledećoj stanici. Krenula sam da skidam rukama nevidljivi osećaj na ramenima kada sam je ugledala pored sebe, zamahnula sam rukom ka njoj i projurila je kroz nju jer se pretvorila u maglu pa vratila u telo u roku od tri sekunde.

"Oštro...i očekivano..."

"Ne...ne..."- glas mi se jedva čuo, kao da mi je neko stiskao grlo.

Prepoznala sam stanicu i shvatila da sam jednu stanicu unazad izašla. Potrčala sam ka knjižari, hladni vazduh mi je razarao grlo i sekao pluća ali nisam stajala sve dok nisam počela da kašljem. Ali sam i pored kašlja nastavila da se krećem, zimski večernji sati počinju mnogo ranije tako da je noć već obavila ulice svojim
mračnim plaštom zvezda. Ljudiju i nema na stazama a po koji auto jedva da prođe sa svojim svetlima koje se zadrže samo na par sekundi. Čučnula sam i gutala pljuvačku u nadi da će mom grlu biti bolje ali nije prolazilo.

"Ne možeš pobeći, možeš samo pogledati užas u lice."

Čučala je ispred moje glave pa i cele mene, gledala sam u njena nepostojeća stopala i kako ne ostavlja otiske u snegu. Podigla sam polako pogled, stisnutih zuba da zaustavljim njihovo podrhtavanje, i susrela se sa njenim licem. Široko se nasmejala i otkrila dva reda čisto belih, oštrih, jednakih zuba. Udaljila sam se od nje u strahu i pokušala da potrčim ali me je uhvatila za kragnu kaputa. Zamahnula sam ponovo rukom, ovom puta obema, pod refleksima da se branim.

Nije prvi put da neko želi da digne ruku na mene, roditelji se nisu ustručavali dok sam bila dete. Nisu se ni ustručavali uzeti vitku granu trešnje iz dvorišta.

Nisu me pripitomili, probudili su refleks u meni da kada sam u ćošku da najviše ujedam. Nije prošlo mnogo kada sam u samoodbrani udarila majku i pobegla zaključavši vrata. Ali zahvaljujući njima, ja sam od sebe napravila čoveka.