#𝟏 ∣ 𝙏𝙍𝙊𝙅𝙀 𝙉𝘼𝙅𝙎𝙈𝙍𝙏𝙊𝙉𝙊𝙎𝙉𝙄𝙅𝙄𝙃 [𝟐𝟎𝟏𝟖]

[ Part 12 ]

"Nella...sve se ovo može ljud-"

Bivam odbačena i udaram o zid što mi izbija vazduh iz pluća. Dok i dalje pokušavam da dođem do daha već me ponovo baca na drugu stranu. Poslednja stvar koju sam videla kad sam došla do daha bila je Georgia koja je pokušala da spreči "leteći" sto.

***

Polako otvaram oči i uz blage okrete glave shvatam da sam u svojoj sobi. Oštra bol mi prođe glavom na sta brzo zažmurim. Glavom mi projuri sećanje događaja sa Nellom. Psihopatom.

"Ufff...Georgia?"-pozovem je na šta se ona odmah pojavi.

"Šta se dešava?"-pitala sam jedno tako obično ali teško pitanje.

"Wentrix zna razne čarolije i još što šta što može kontrolisati ljude..."-rekla je Georgia.

"Znači igraju se sa nama..."-rekla sam-"Mislim, samo sa nas dve. Žele da nas iznerviraju tako što će svu pažnju da usmere ka Nelli kao da je božanstvo a u stvari njoj nisu sve na broju"

Ustala sam iz kreveta i otišla do ranca. Izvadila sam svoju opremu za crtanje zajedno sa leksikonom. Eh, nadam se da ću naći prijatelje vredne spomena. Vratila sam ga nazad u ranac a pribor ostavila na stolu. Kako sam sela na stolicu odmah sam legla preko onog stola jer sam postala veoma umorna. Polako sam tako ležeći uzela da crtam na papiru bilo sta sto mi padne na pamet. Wentrix je govno a Nella još veće. Čak me niko nije ni posetio. Jedino što radim u poslednje vreme je uzdisanje od muke. Već sam se navikla na neki način ali ova Nella je nešto totalno neočekivano. A još nisam ni rešila problem one sove što ulazi u snove. Onaj patuljak je Denisov dok je leopard Leylin. Za ostale ne znam čuvare. Možda bih trebala da se javim Ani. Uzimam telefon i shvatam da nema karticu. Neko mi je izvadio karticu iz telefona...

"Georgia, gde mi SIM kartica?"-pitala sam je okrenuvši se ali sam se isprepadala kad sam videla Nellu iza sebe.

Brzo sam ustala i zakoračila dalje od nje ali mi se jako zavrtelo u glavi. Malaksala sam i pala dole. Umorno sam je pogledala kako gleda po mojoj sobi a zatim izlazi. Dovučem se i navalim se na zid odmah pored mene. Par minuta držim oči zatvorene. Ustajem polako i izlazim iz sobe. Odmah sam krenula ka biblioteci gde sam čula smeh i zatekla ceo tim za stolom gde smo obično ja i Leyla sedele zajedno. Iznervirah se samo na sekundu jer sam se setila šta pokušava. Samo sam otišla do svog zabačenog stočića i sela. Valjda će neko da dođe do mene, zar ne?

Pogledam ih i shvatim da me nisu ni primetili pa ustanem i odem do njih.

"Gde mi je SIM kartica?"-pitala sam ih.

"Ne znamo..."-rekla je Leyla i nastavila da se smeje.

Glupost, kao da su im mozgovi isprani. Na vratima biblioteke sam se zadržala jer mi se zavrtelo a zatim sam otišla do direktora.

"Nema mi SIM kartice..."-rekla sam mu odmah.

"Ovo je nova SIM kartica...tvoji kontakti su prebačeni na njoj. Stara je spaljena"-pružio mi je pljosnatu kutijicu sa karticom.

Kako je osećaj neverovatan kad legneš na krevet i nemaš ništa da radiš. Niti učiš niti se brineš oko sličnih sranja. Ubacila sam karticu i pozvala Anu.

"Halo?"-nesigurno se javila jer je nepoznat broj.

"Eee"-kažem i počnem da se smejem.

"Anđela?!"-šokirano upita.

"Ko će drugi, hahahha"-rekla sam i odmah se razvedrila.

"Gde si jebote svi te traže?!"-rekla je piskutavo.

"Ne brini za mene, samo nemoj nikome da kažeš da sam ti se javila"

"Ma važi bre...nego gde si ti?"

"Negde, ne smem da ti kažem...samo sam zvala da vidim kako je tamo? Ima li policije?"

"Da, ispitivali su ovde po školi...bila si na vestima. Mada se sad sve manje i manje prica o tebi"-rekla je Ana.

"A škola?"

"Ja sve sad moram da učim, znaš li koliko je teško? Ne? A zašto? Jer si isparila sa lica zemlje...ostavila me ovde samu...shame yourself!"

Počela sam da se smejem njenom sarkazmu.

"Javiću se kasnije kad stignem...baj"

"Baj"

Prekinula sam i ostavila telefon pored. Život je lep kada sanjamo, kada sanjamo. Omiljeni stih koji mi često odjednom dođe u misli. Uzmem onu knjigu i tražim Aninog ljubičastog jelena. Našla sam ga nedaleko od polovine knjige. Njen jelen se zove Petunia. Ne razumem kako moze biti žensko ako ima rogove. Moze da odredi blisku budućnost. Ovo je veoma interesantno. Prelistavala sam knjigu i na kraju i zaspala sa knjigom.

Moja stara soba. Budim se u sred noći i gledam oko sebe pitajući se da li je sve ovo bio samo san.

"Georgia?"-pozovem je ali nema odgovora.

Za oko mi zapadne nešto ispod mog radnog stola na šta se skamenim. Kao da neko čuči ispod njega. Polako se uvlačim ispod ćebeta i na kraju se sklupčam obavijena u ćebe. Teško dišem dok mi srce kuca sto na sat a mislim da mi je srce stalo kad je neko povukao ćebe umalo me otkrivši. Jos jači trzaj ćebeta me potpuno otkriva i refleksno podižem ruke da se odbranim ali zatičem sebe na krevetu. Ponovo se desilo...sigurna sam. Odem do ogledala i vidim sake na mom vratu. Istrčim iz sobe iste sekunde ali hodnik je prazan.

"Georgia, ko je bio?"-pitam dok zatvaram vrata.

"Imao je ogrtač ali je hodao nesigurno...stajao je na vratima i kada si se trgla sova je već bila izašla a on je otišao..."

"Sledeći put ga sredi i zatvori u orman"-rekla sam iznervirano.

Ko mi to uporno snove pretvara u košmare?