Između ljubavi i mržnje🔚

XIX DEO

Trevor je bio nemiran. Oblio ga je hladan znoj, dok su se u njemu mesali osecaji tuge i srece. Sanjao je Andreu. Nesto je spremala, a on ju je posmatrao. Okrenula se ka njemu i nasmejala. Onda je video Aleksandra kako je grli oko struka i privlaci sebi. Brzom brzinom su se smenjivale scene u njegovoj glavi i on je mumlao.
Devojka koja je lezala pored njega se trgnula, primetila je da se Trevor trese. Drmnula ga je rukom i dozivala ga po imenu.
Prelazio je ulicu, dok mu je Megan mahala, okrenuo se i video da kola idu ka njemu.
Devojka je primetila da je bio sve vise uznemiren, uhvatila ju je panika. Jace ga je protresla.
Ljubio je Andreu, koja je bila naslonjena uz zid. Obavila mu je noge oko bokova i on je bio presrecan. Odjednom je drzao prsten u ruci, bio je ponosan kada je izasao iz zlatare.
Devojka je vikala njegovo ime, dok mu je glava isla brzo levo-desno.
Andrea ga je grlila i on ju je grubo odgurnuo, ali se brzo nasla na stolu sa rukama oko njegovog vrata i usnama na njegovim.
- Andrea! - viknuo je i skocio, suze su mu se slivale niz obraze, dok je dolazio sebi.
- Uplasio si me! - devojka je jos bila izgubljena - Zasto places? Sta nije u redu?
Bacio je pokrivac sa sebe i brzo ustao. Naslonio se na prozor i pustio suzama na volju.
- Mozes li da samo da odes i da me vise nista ne pitas? - jecao je, dok je sakama nervozno prolazio kroz kosu.
Precutala je i ustala da se obuce. Kada se spremila, prisla mu je laganim korakom. Primetila je da se malo smirio, ali je i dalje plakao. Spustila je ruku na njegovo rame.
Brzo se okrenuo i uhvatio je za ruku. Grubo ju je vukao prema vratima. - Rekao sam ti da ides! Izadji sama iz kuce, znas gde su vrata. - dodao je pre nego sto je zalupio vratima.
Prisao je krevetu i kleknuo ispred njega. Nije mogao da zaustavi suze...
- Napokon sam se setio svega. - ponovio je vise puta dok je gledao u jednu tacku - Ali bolje da nisam... - rukom je jako udario u dusek od kreveta - Bolje da nisam. -vikao je dok je udarcima u dusek izbacivao bes iz sebe.
Zabolela ga je ruka i klonuo je. Oslanjajuci se ledjima na krevet, stavio je ruke na kolena i spustio glavu.
- Sada me jos vise boli ! Sada kada se secam svega... Prokleta bila! Zasto ne mogu da te zaboravim? Zasto??? - spustio je glavu na pod i udario pesnicom u njega, dok su se poslednje kapi suza slivale niz njegovo lice. - Gde si nestala? Zasto se ne vratis? - ponavljao je beskonacno puta "Zasto?", dok mu se disanje polako stabilizovalo.
Dugo je lezao na podu pre nego sto je ustao. Brzo je usao u kupatilo i pustio hladan tus da mu se sliva niz telo. Naslonio se na sake i zazmurio. "Hteo sam da je ozenim. Da me nisu pokupili kolima, ona bi sada bila moja zena." -razmisljao je i time jos vise mucio sebe " Ma zivot ide dalje." Ugasio je tus i uzeo peskir. Pogledao se u ogledalo.
- Zaboravicu te Andrea! Dok se to ne desi, samo ja cu znati kako ce mi biti, samo ja...

*************

Andrea se pogledala u ogledalo. Bila je zadovoljna svojim izgledom. Skratila je malo svoju dugu crnu kosu, koja je ovaj put bila kovrdzava i padala joj do polovine ledja. Diskretno su je nasminkali i njeno lice nije imalo nijednu manu. Crna, leprsava, korset haljina joj je odlicno isticala figuru i grudi. Stavila je ogrlicu zelene morske boje da ubije monotniju. Sve je bilo savrseno i kako treba. Uzela je minijaturnu torbicu i izvukla telefon iz nje da bi pogledala na sat.

- Gde li je on do sada? Zakasnicemo. - gundjala je.

Culo se zvono na vratima i ona se nasmejala. Bacila je jos jedan zadovoljan pogled ka ogledalu i uputila se ka vratima.

Kada ih je otvorila, mladic sa druge strane se siroko osmehnuo. Oci su mu zasijale i Andrea je primetila da je bio zadovoljan onim sto je video.

- Izgledas... prosto neverovatno! - rekao je mladic.

- Hvala. - uhvatila ga je ispod ruke i uputili su se ka stepenicama. - I ti odlicno izgledas, ali zaista...

Kada su izasli iz zgrade, on je pozurio da joj otvori vrata od automobila da udje, nasmejala se na taj mali znak paznje i usla u kola. Napokon su krenuli...