Između ljubavi i mržnje🔚

XIII DEO

Proslo je nekoliko dana od kada je Andrea saznala kakve ce posledice imati Trevor. Sedela je pored njegovog kreveta, posmatrajuci ga. Izgledao je spokojno, zahvaljivala je Bogu sto je ziv. Ali i pored svega toga, osecala ja mali nemir... Sta ce biti kada se Trevor probudi i ne bude je prepoznao? Da li ce sve biti kao pre njihove veze? Da li ce se opet svadjati? Ipak se on nje nece uopste secati. Doktor joj je rekao da kada osoba izgubi secanje i ne seca se dragih osoba, njegova osecanja se nece promeniti i na taj nacin ce on osetiti da su to njegovi voljeni. Da li je on osecao nesto prema njoj? Ili ju je samo zeleo? Vremenom bi se mozda zasitio. Nije bila pametna. Nije joj bilo jednostavno kad bi pomislila na dogadjaje koji slede. Pomazila ga je po kosi i uzdahnula. Nikada ga nije videla sa bradom. Uvek je maksimalno vodio racuna o svom izgledu, ali cak i sa njom je izgledao neodoljivo. Nasmejala se i spustila glavu da mu poljubi ruku. Nedostajao joj je. Nedostajao joj je njegov dodir. Zazvonio joj je telefon, koji se nalazio u torbici koja je bila na stolici do zida. Ustala je i bacila pogled na displej. Aleksandar?

- Halo?

-Andrea?! Cuo sam sta se dogodilo... Kako je Trevor? Veoma mi je zao.

-Dobro. Pitanje trenutka je kada ce da otvori oci. Hvala sto si pozvao.

-Ako ti budem trebao nesto, imas moj broj. Nazovi me slobodno. Tu sam za tebe. - izgledao je zabrinuto.

- Vazi, hvala jos jednom.

Okrenula se ka Trevoru i dozivela sok. Otvorio je oci i opet zatvorio. Tako je uradio nekoliko puta. Poletela je ka njemu i uhvatila ga za lice, krenula je da place.

- Trevore da li me cujes? Da li si dobro? Trevore? - zagrlila ga je, dok su suze padale u velikim kolicinama.

Pogledala ga je i primetila da je posmatra.

- Dobro si? Trevore?

Jedva cujno je upitao. - Ko si ti?

Skamenila se, posmatrajuci ga. - Ne secas se? - stavila je ruku na usta da prigusi jecaj.

Nije imao snage da prica, pa je uradio glavom levo-desno.

- Ja.. Ja.. Ja sam ti... Ja sam ti drugarica, zivimo u istoj kuci. - osecala je ogromnu bol dok je to izgovarala. - Ovde je tvoj brat, koji se mnogo brine za tebe. Da li se secas njega ?

- S- Sta? - buncao je, dok je mrdao glavom, posmatrajuci prostoriju. Nije znao gde se nalazi.

Prisla mu je. - Da li si dobro? Probudio si se.

Podigao je ruku i posmatrao aparat na prstu. Pomazila ga je po obrazu. - Da li zelis da vidis svog brata?

Pogledao ju je. - Gde sam ja?

Ustala je sa kreveta. - I-Idem da potrazim doktora i tvog brata. - gusila se u suzama.

Istrcala je u hodnik i sudarila se sa doktorom. - Trevor se probudio, doktore. Probudio se. - tresla se.

-Dobro. U redu, smirite se.

****

David je stajao pored doktora.

- Vec smo ustanovili pre par dana, da je ovo pored mene tvoj brat i da si doziveo nesrecu, posle koje se nicega ne secas.

Trevor je klimnuo glavom, sada je vec bio u boljem stanju i mogao je da komunicira. Doktor mu je pruzio svesku sa olovkom.

-Sta je to? - nije mu bilo jasno.

- Slusaj, ovde treba da napises ako se secas bilo koje stvari, nije bitno da li je dobra ili losa. To je procedura tvog lecenja. Uzmi.

Trevor je okrenuo glavu na drugu stranu, a David je uzeo svesku i olovku, obracajuci se doktoru. - Ja cu to uzeti. Hvala.

Doktor je potvrdno klimnuo glavom i napustio prostoriju.

David je drzao svesku ispred Trevora, dok mu je stavljao olovku u ruku. - Pisi.

Nije mogao sam da je drzi, pa mu je David pomogao. -Hajde, pisi.

Trevor je negirao glavom. - Ne secam se.

- Naravno da se secas, hajde.

Ostavio ga je da sam drzi svesku i olovku, ali Trevor ga je samo bledo gledao. Radio je samo glavom levo-desno. - Ne secam se. - bacio je olovku i svesku pored kreveta.

-Nicega? Bas nicega? - David je seo na stolicu pored kreveta i naslonio se rukama na krevet.

Trevor ga je posmatrao. -Mnogo je lepa.

David je odmah znao na koga je mislio. - Je l' ti se svidja?

Samo se blago nasmejao, mrmljajuci.

-Sta? Je l' ti se svidja ili ne? - David je bio radoznao.

- Da li ima decka? - uputao je Trevor.

- Zasto me to pitas? Hoces da je dovedem da je sam pitas?

Trevor se unervozio. - Ne. Ne.

- Zasto da ne? Idem po nju.

- Nemoj, zelim da spavam.

David se nasmejao. - Ne lazi. Zasto ti je glupo?

- Ne zelim, pusti me.

David se povukao. - Okej, ostavicu te da se odmoris. Vidimo se sutra.

****

- I dalje se nicega ne secas? - upitao je doktor. - Proslo je nedelju dana od kada si se probudio.

- Nicega. Doktore to ne valja, zar ne?

-Bice sve u redu. Setices se vremenom.

Prisao je mu je i podigao ga u sedeci polozaj. -Moramo samo da budemo uporni.

-Kako cemo to da uradimo?

-Tvoj brat i ostali prijatelji ce biti uz tebe. Vodice te na mesta koja si cesto posecivao, pricace ti o proslosti, vremenom ces se setiti necega, sigurno.

- U redu. Gde je moj brat?

-Rekao je da ce doci kasnije, ali tu je Andrea. Idem da joj kazem da moze da udje, zeli da te vidi.

Nakon par minuta je usla Andrea u sobu. Pogledali su se i ona je stidljivo prisla krevetu.

-Cao. - sela je na stolicu. - Da li si dobro?

Klimnuo je glavom. - Da. Jesam.

- I dalje se ne secas nicega?

- Ne.

-Zivimo zajedno. Da li se secas zasto?

Samo ju je posmatrao zadivljeno. - Ti si dobra. - tiho je to izgovorio.

Andrea se blago nasmejala, dok su joj suze navirale na oci. Trevoru je bilo neprijatno nakon sto je to izgovorio. - Ovaj.. - nije znao kako da dovrsi recenicu.

Andrea je sklonila deo kose iza uveta. - Nije vazno. Znas... Jednog dana ces se setiti mene.

Blago se nasmejao i klimnuo glavom potvrdno.

- Ako zelis mogu da ti ispricam nesto o tvom zivotu pre nesrece? Da li te nesto posebno zanima?

- Zasto zivimo zajedno, a ti si mi drugarica?

Ovo je iznenadilo Andreu. - Nasi roditelji su bili kucni prijatelji, ja sam se druzila sa Davidom a nekada bi naletela i na tebe. Posle nekog vremena smo se vracali kuci od vas i doziveli smo saobracajnu nesrecu. Moji roditelji su poginuli, a ja sam uspela da se izvucem. Od tog trenutka si ti bio stalno uz mene u bolnici, pa si predlozio da zivim kod vas. Ja sam pristala. Uz pomoc Davida, tvog oca i tebe, ja sam uspela da preguram to.

-Jasno mi je. To mi je dovoljno za sada.

- U redu. Vidim da si umoran, ostavicu te da se odmoris.

Dok je napustala prostoriju, Trevoru nije bilo jasno zasto gaji tako jake emocije prema njoj, ako mu je samo drugarica. Neka visa sila ga vuce ka njoj i imao je veliku potrebu da je poljubi.