Don't talk with them /j.b/

"Uvek. Navikni se."

Justin's point of view

-"Gde se nalaze?!"- viknuo sam naglo otvorivši vrata dnevne sobe u kojoj su svi bili. Osetio sam iznenadnu toplotu i sve se cedilo sa mene. Drhtim od hladnoće, napolju je tako jebeno hladno. Bacio sam mokru jaknu na pod i onako mokar sam se bacio pored Ryana koji se iznenada namrštio.-

"Koji vrag? Gde si ti bio do sada?"- naslonio se na naslon od kauča i gledao me pažljivo kao i svi oko mene.

"Skroz je nebitno, da li ste našli gde se nalaze?"- uzdahnuo sam par puta i prošao prstima kroz kosu, smišljajući kako i na koji način doći do njih.-

"Hm, locirao sam jednu tačku preko onih poruka.. Otprilike u Ankoridžu."- značajno me pogledao Chris i zatim vratio pogled na laptop ispred sebe.-

"Biraj sad kako da odemo: avion ili.."

"Avion."- jasno sam rekao. To je najbrže posle svega.

"Okej. Čekaće nas na aerodromu večeras u 1h posle ponoći."

"Molim?! Nema šanse. Želim avion na pisti kroz sat vremena."- ustao sam i krenuo da idem.

"Da li si lud? Skoro je 6 ujutru, ne može pre."- sada je on iznervirano ustao.

"Ne zanima me. Sredi da prokleti avion poleti kroz 1 sat ili ću te tako slatko ubiti."- okrenuo sam se prema njemu i izvadio pištolj, držeći ga u ruci.

"Znaš i sam da je nemoguće. Ne ucenjuj me sad tim glupostima, nego se fokusiraj na realnost. Ne može ranije."

"Ko je pilot?"- gurnuo sam ga na zid, stezajući mu majicu iz sve snage. Ne mogu da se dodatno nerviram, dovraga.

"Simon.. Ali ne možeš.."

"Samo me gledaj."- pustio sam ga i bacio na pod i došao do telefona, okrećući dobro poznat broj. Svi su me gledali kao da sam pao sa Marsa, a ja sam u mestu udarao nogom o pod, čekajući da se javi. Koliko mu treba?!-

"Justine?"- čuo sam promukli glas sa druge strane telefona. Verovatno sam ga probudio.

"Ja sam. Želim da mi spremiš avion za sat vremena. Ne želim da čekam."- jasno sam rekao i gledao nigde odredjeno.

"Nema šanse. Ne mogu pre, jebote nije ni svanulo. Bolje sačekaj do večeras."

"Rekao sam da me ne zanima! Jebeno mi duguješ veliku uslugu, vidimo se uskoro."- i tu sam poklopio, bacajući telefon na mesto pored Chaza koji me bledo gledao. Slegao sam ramenima i krenuo prema stepenicama do moje sobe. Zaključao sam vrata i skinuo sve mokro sa sebe, pištolj bacajući na neuredan krevet. Zamračio sam skroz sobu i otišao u kupatilo, puštajući vrelu vodu u tuš kabini. Potrudio sam se da završim što pre, pa sam sa peškirom oko struka, došao do ormana vadeći prve pantalone i duksericu sa kapuljačom na koju sam naišao. Uzeo sam kačket i pištolj ubacio u zadnji džep zimske jakne koju sam našao ispod kreveta. Nemam ideju šta radi tu.
Bacio sam pogled na sat na mojoj levoj ruci dok sam zatvarao vrata sobe. Imam još 15 minuta fore. Sišao sam stepenicama do dnevne, gde su me već čekali.-

"Konačno."- puhnuo je Martin, a ja sam samo prevrnuo očima.

"Gde ste vi pošli?"- podigao sam jednu obrvu, dok su svu pažnju preusmerili na mene.

"Sa tobom?"

"Šališ se? Molim te, ne zajebavaj me i ostani ovde."

"Molim?! Nećeš ići sam, ja ne dozvoljavam."- ispred mene je stao Ryan a ja sam se samo nasmejao.