Don't talk with them /j.b/

"Imaš opasan zadatak."

Alison's point of view

-"Već si mu se uvukla pod kožu."- čula sam grubi, muški glas, dok sam još imala zatvorene oči. Svaki deo tela me boli, neobjašnjivo je. Borila sam se sa tim bolom koji je obelezio svaki milimetar moje kože. Jedva sam čula taj glas, ali kasnije ni sama nisam mogla da odgovorim. Nestalo mi je snage da kažem bilo šta. Na bilo koji način nisam uspela da otvorim svoje oči, a tako sam jako želela da vidim lice gada za koji imam užasan osećaj da je kriv za ovo sve. Ničega se ne sećam, glava me boli neverovatno jako i ova glavobolja samo još više pogoršava moje stanje. Čemu ovo sve?-

"Pogledaj me."- opet je progovorio i osetila sam da mi se približio. Gde sam uopšte? Šta se jebeno dešava?

Ne mogu da otvorim oči, nešto mi ne da. Neka težina na kapcima samo još više čini da ovako ostanem. Hajde Alison, otvori te oči, moraš zbog sebe pre svega. Biće posle još gore.

Otvorila sam ih lagano, jedva, sa ogromnom mukom. Opet sam ih zatvorila jer je neka svetlost bila uperena pravo u moje lice.
Kako taj neko misli da ga pogledam sad?-

"Pogledaj me!"- viknuo je i prstima mi naglo otvorio oči i tek tada sam mogla normalno da trepnem i pogledam oko sebe.
Automatski sam glavu spustila prema dole i sve mi se smučilo u tom trenutku.

Bila sam samo u donjem vešu i svuda sam imala rane, posekotine, modrice i krv koja je izlazila bez prestanka na nekoliko mesta. Šta se dodjavola desilo sa mnom?!-

"Znaš, uvukla si mu se pod kožu. To je dovoljno za početak."- pogledala sam prema onom koji je progovorio i tako me izvukao iz buljenja u sopstvene rane, koje ni sama nisam svesna otkud mi, a svaka boli k'o vrag.

Na stolici preko puta mene sedeo je čovek srednjih godina, u poslovnom tamno plavom odelu i pušio je kubanku. Gledao me je u oči bez treptanja, i svaki put samo uzimao novi dim i puštao isti kroz nos. Namrštila sam se i zakašljala, jer je dima bilo i previše, formirajući maglu svuda oko mene.

"O čemu dodjavola pričaš? I gde sam ja i šta koji klinac ja radim ovde? Šta mi se desilo?!"- viknula sam i pokušala da ustanem sa stolice. Tek tada sam shvatila da sam vezana i previše jako. Skrenula sam pogled prema svojim zglobovima koji su sada vezani lancem i članku na nogama, jakim kanapom. Svakim mojim mrdanjem se metal na ruci sve više urezivao u moju kožu. Nema svrhe.-

"Previše pitanja za moj ukus."- nasmejao se i ponovo uzeo dim, nekoliko sekundi kasnije oslobadjajući ga u vidu savršenog prstena kroz usta. Ovo tako smrdi na gadnu nevolju. Šta planira sad?-

"Ko si ti?"- procedila sam kroz zube, osećajući kako se znojim. Gledala sam ga sa gorčinom i mržnjom u očima, dok se on očigledno zabavljao gledajući me kako se nerviram i preznojavam u mestu, uzaludno pokušavajući da se oslobodim. Opet, džaba.-

"Zar se ne sećaš našeg susreta na zabavi?"- podigao je obrve u ironičnom smislu, a moje misli su se automatski vratile na dogadjaje kojih bi trebalo da se poslednjih sećam. I na kraju šta? Ne sećam se, naravno.-

"Zabava? Nisam ni sa kim pričala na zabavi, ne znam o čemu govoriš."- sada bih iznervrano bacila ruke u vazduh, ali ništa od toga. 

"Stvarno? Ne sećaš se? U tom slučaju moraćemo da se ponovo upoznamo."- ustao je sa kožne fotelje i došao do prednje strane stola, naslonivši se na ivicu. Gorela sam od ljutnje i besa, osećala sam strah jer se ničega ne sećam. Kako jebeno ne mogu da se prisetim bilo čega?-

"Ja sam Billy, ponovo, Alison. Tvoja najgora noćna mora."- nasmejao se zlobno, prekrštajući ruke na grudima.
Ne, ne, nemoguće. Ovo se ne dešava. Samo sam odjednom zanemela, osećajući kako mi se krv zaledila sa sve pritiskom u celoj glavi. Trepnula sam par puta i spustila glavu. Bila sam pijana je l'? Znala sam da će se desiti nešto, imala sam loš predosećaj, ali nisam ga slušala. Sad sam u velikim govnima.