Između ljubavi i mržnje🔚

III DEO

Nakon što je izasla, zalupio je jako vratima.

Naslonio je šake na sto od kompjutera."Što je najgore od svega, u pravu je...", pomislio je zgroženo. "Ne znam zašto ne mogu da skinem pogled sa te klinkice kad je u blizini! Možda zato što je već sad bila prelepa?" , protrljao je prstima čelo. "Dobro je da odlazim. Neka ostane Davidu." - opet ga je obuzeo čudan osećaj nelagode. "Dodji sebi Trevoree!" , besno se udario po glavi i bacio pogled na papire na stolu, desnom rukom je zabacio sve sa stola besno. Zadihan se približio prozoru. Tamnim pogledom je pogledao kroz njega.

***

Bio je u dubokom snu, kada je neko snažno pokucao na vrata. Trgnuo se.

-Trevore! Odmah otvaraj! Hitno je!

Ustao je i protrljao oci. Nakon što je otvorio vrata, u sobu je ušao njegov otac veoma uznemiren. Trevor je zinuo od šoka.

-Da li se nešto desilo oče?

-Da Trevore, desilo se! - rekao je drhteći. - Ne mogu da verujem! Ne mogu da verujem!! - prekrio je šakama lice.

Trevor mu je prišao i naslonio ruku na rame. -Plašiš me. Hoćeš li mi reći više šta se desilo?

-Eva! Gordon! A-A-Andrea! Doživeli su nesreću u povratku.

Trevor je ustuknuo unazad u neverici, spustivši ruku na grudi.

-To nije istina!! Ne, to nije istina! - rekao je odmahujuci glavom.

Fransoa je krenuo da jeca. - I što je najgore od svega... - zastao je i pao na kolena, opet pokrivajući šakama lice.

Trevor je pomislio, "Moja Andrea."

-Oče! Da li je Andrea dobro? - upitao je glasom punim očaja i pao na kolena pored oca.

- U teškom je stanju Trevore, možda ne preživi. - shvativši šta je čuo, ustao je i u neverici protresao glavom. -Ne, to nije moguće! Život je pred njom...

Fransoa je ustao i pogledao Trevora ozbiljnim pogledom, dolazivši sebi. -Eva i Gordon su preminuli...- kada je to izgovorio, opet je počeo da jeca. -Moji dragi prijatelji...

Trevor je bio skrhkan - A-Andrea! Idemo odmah do nje! Preživeće! - skočio je i uzeo jaknu sa stolice, izletevši napolje kao munja.

~Posle dve nedelje...

-Izvoli, udji! - rekao je Trevor i otvorio Andrei vrata svog doma. - Ovo je sada i tvoja kuća.

Pogledala ga je tužno."Boze kako je slatka." , pomislio je.

-Hvala... Da nije bilo Vas, ne znam kako bih pregurala sve ovo. - spustila je glavu.

Trevor joj je prišao i obuhvatio lice rukama. -Slušaj malecka. Moraš da budeš veoma jaka sada, tvoji roditelji ne bi voleli da te vide tužnu.

Pogledala ga je zahvalno. - Idemo sada gore da ti pokažem tvoju sobu... - jednom rukom je podigao njenu torbu na rame, a drugom je zagrlio.

~

Dani su leteli i ona se super uklopila u porodicu De La Vega. Svi su je voleli, kao i ona njih. S' obzirom da je doživela veliku nepravdu, ipak je bila zahvalna,  zato što je shvatila da ipak nije sve tako crno, nije bila sama, a to je bilo najvažnije. Veoma često se družila sa Trevorom i svaki dan je bila sve više zaljubljena u njega. Upadala mu je sobu nenajavljena, to joj je postala navika, iako se on ljutio zbog toga, na kraju je uvek uspevala da ga nasmeje. Jednog dana se na prstima tiho ušunjala do njegove sobe, planirajući da ga uplaši, vrata su bila malo otvorena, zakikotala se i krenula da otvori vrata, ali onda je čula glasove iz sobe.